Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

124

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

народне заједиице и међусобку помођ. Y прву трупу уврстили би: Декларацију о савезничкој солидарности од 12. јуна 1941, Резолуцију о пристуАтлантској повељи од 24, септембра 1941, Декларацију Уједињених нација од 1. јануара 1942, Декларацију о кажњавању ратних злочина од 13. јануара 1942. и Међусавезничку декларацију против дела извлашћивања почињених на територијама под непријатељском окупадијом или контролом од 5. јануара 1943. Потписивање ових декларација и резолуција од представника југословенске избегличке владе било je корисно за ФНРЈ, ca оградом и напоменом да je избегличка влада радила против интереса народа Југославије и самих проглашеыих начела у тим документима. Својство оснивача Организацнје уједињених надија могло je само позитивно да делује на даљу делатност ФНРЈ у развијању међународне сарадње као и јачању саме Организације уједињених нација, зашто ce Југославија увек залатала. С обзиром на програмски характер ових аката, ФНРЈ ce није посебно изјашњавала о њиховој важности, али се из привржености народноослободилачког покрета борби антихитлеровске коалиције може заключите да су они прихваћени и празнати. Y другу трупу вишестраних аката дошли бн: Завршни акт Конференције Уједињених нација за исхрану и пољопривреду од јуна 1943, Cnoразум o оснивању Управе Уједињених нација за помоћ и обнову (YHPPA) од 9. новембра 1943, Статут Међународног монетарног фонда и Статут Међународне банке за обнову и развој од јула 1944. и Завршни акт Конференције о стварању Међународне организације за цивилно ваздухопловство од децембра 1944. Y послератном периоду имамо изричито позивање на ову врсту аката које je потписала у нме Јутославије југословенска избегличка влада. Напомшьемо да су неки од ових аката донети после доношења одлука другог заседагьа АВПОЈ-а. д) Вишестрани уговори и конвенције Краљевине Југославије. После другог светског рата ФНРЈ односыо СФРЈ везана je свим важећим вишестрашш уговорима и конвенцијама потписаним од стране Краљевине Југославије пре 6. априла 1941. године. Y пракск нема спорннх питања у погледу њихове даље важности у односу на државе са којима Јутославија није била у ратном стању. То произлази из правке природе вишестраних споразума као општих аката. То су већином тзв. уговори-закони и отворени су за приступање свим државама. Југославија се после рата изричито позивала на многе вишестране уговоре и конвенције Краљевине Југославије, вршила њихово отказивање, учествовала у изменами у својству раније потписшще или ратификовала уговоре и конвенцпје које су потписали представшщи Краљевине Тугославије пре другог светског рата. Уговори о миру од 1947. као и Државии уговор са Аустријом од 1955. не садрже одредбе о даљој важности вишестраних уговора и конвенција. Y доктрини je опште прихваћено гледиште (communis opinio) да je важност вишестраних конвенција и споразума само суспендовано за време рата између зараћених страна. После рата, вишестрани акта аутоматски ст\шају на снагу, с обзиром да садрже општа правила и да су за њихову даљу примену заинтересоване све државе, како зараћене тако ir неутралие. Овај став био je опште прнхваћен у Правној комисији Мировне конференције од 1946. у Паризу, те мировни уговори од 1947. прелазе ћл/тке