Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

135

НЕКЕ ПРИШЕДБЕ Y 3 ЧЛ. 50 БЕЧКЕ КОНВЕНЦИЈЕ

Оно што, меВутим, спријечава наше безрезервно одобравање садржају чл. 50. Конвенције и отвара питања на која не налазимо посве задовољавајуђих одговора, кратко ћемо овдје скицирати. Држава која се позива на чл. 50. Конвенције, посве отворено сама тврди да je њен представник, дакле по њој самој и њезиним органима и мјерилима слободно изабрана особа, нечасна особа, која се ради својих особних пробитака огријешује о право, морал и лојалност према властитој земљи, особа која ради својих користољубивих мотива наноси штету интересима једне широке заједнице, и то своје државе, према којој je, уз остале ванправне везе, везана и правним обвезама што произилазе из персоналне сувереносги државе. Питање je, не потиче ли чл. 50. Конвенције тиме можда непожел>ни развој међудржавних односа. Jep владе тим чланком Конвенције добивају признање од међународноправног поретка да их исти штити, те да оне не морају сносити штетне посл>едице кад особе подложне корупцији именују својим представющима. Чл. 50. Конвенције олакшава владама стицање увјерења да се нити морају стидјети својих представника, нити трудити да избјегну погрешке и заблуде, неодговорност и неозбиљност при изберу својих представника. Да ли je то у интересу добрих и стабилних међудржавиих односа? Могло би се чак и замислити, да би несавјесне владе ту своју неодговорност за неадекватан изпредставника могле укључити у своје политичке комбинације, нпр. у стицање већих могућности за ослобађање од уговорних обавеза. Није ли то можда пут који одступа од једне разумне, практичне и морално оправдане (иако, наравно, не и нужно у сваком могућем случају праведне) поставке, найме да држава треба да сноси и трпи све штетне посл>едиде властитих пропуста, властитнх нездравих прилика, па и од коруптности свог управног апарата. Конвенција као да одступа од провјереног правила да представник државе својим очитовањима, изјавама, чинима, гласањима и потписима своју државу обвезује. Држава мора - а тко би други умјесто н>е? сносити ризико да буде везана посредством својих представника који су дјеловали у оквирима својих овлашћења и пуномоћи, Кад се ради о склапању уговора требало би то да вриједи како у случају оних уговора који морају добити и који су добили интерноправну ратификацију (приводу, одобрекье), тако и код оних који то не морају. Потреба за правном сигурношћу и политичком стабилношћу говори томе у прилог. Разумије се да овакво резонирање не може обезвриједити један друга став, који je у складу с позитивним правом. Мислимо на то да се непоштеним средствима, протуправним чинима, злоупотребом права па и корумпирањем не смије омогућити заснивање и мијењање права и правних односа између држава. Стога и није кршењем права могао настати правоваљани двострани правки посао. Taj je посао ништав. Ex maleficio non oritur contractus je maxima коју je овдје умјесно навести, јер корупција и maleficium заиста нису удаљени појмови. Овдје ce сукобљавају два става, оба оправдана. Вјеројатно je заиста важније не допусти важење уговора који je настао корупцијом, него бити забринут тиме што држава без икаквих правом предвиђених неповолзних посљедица може уговор учинити ништавим, иако je у њено име