Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

136

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пристанак на уговор дао њен корумпирани представник. С начелног ciajaлишта je то оправдано. Но пнтање je, да ли добро, ефнкасно и по развој међудржавних односа корисно меВународио право смије посве мимоићи практичне посљедице које нека норма може имати на понашатье држава. За разлику од преваре и силе као разлога нишхавости, гдје je за ништавост одговорна само једна уговорна страна, код корупције су представници обију страна судјеловали у недопуштеној трансакдији. Представник једне стране не би могао бити корумпиран (и поред његових негативних карактерних својстава) да представпик друге државе није подузео и изврпшо корумпирање. И обратно, корумпиратье не би могло бити извршено да представник прве државе није таква особа коју се може корумпирати. Ми видимо проблем у томе, што прва држава, она која je жртва корумпирања, није, међутим, и посве недужна. Jep та држава посве недостојне особе поставља својим представшщима при склапању меВународних уговора. При томе вал>а имати на уму да држава за склапање меВународних уговора треба само ограничени број представника, и да јој не би смјело представл>ати непремостиву тешкоћу и наћи погодне особе. Карактерна својства представника, кад се ради о поновљеним случајевима њихова корумпирања, донекле говоре и о својствима владајућег слоја у хаквој држави, те дају неку слику и о самој држави и приликама које у њој влаАају. Требало би се, такоВер, зашггати, зашто би корупција као основ ништавости била ограничена само на представника државе при закључивагьу и склапању меВународних уговора. Ако допустимо да корумпираност представника треба да има ефект предвиВен у чл. 50. Конвенције, зашто да такав ефект не наступи такоВер и услијед корумпираности низа других органа државе, већ према односним уыутратшьим правкам порецима. Није представник државе при преговорима и склапатьу уговора једини орган државе који долази у обзир да буде подмићен. Управо смо свједоци врло грубих оптужби опозиције против владе у Савезној Републици Њемачкој гдје се као једно од тумачења како je дошло до склапања и ступања на снагу споразума склопљених 1973. измеВу Савезне Републике Њемачке и Демократске Републике Њемачке може врло лако појавити и корупција. Стога je оправдана бојазан коју нзражава Вероста ( п ), найме да би чл. 50. Конвенцнје могао олакшати нападаје влада на владе које су им претходиле.

(ii) »Ebenso blieb Art. 50 (Entw. 47) als eigener Artikel bestehen, obwohl et nur einen Sonderfall des Betruges betrifft und sich in einer Konvention, die von Regierungsvertretern beraten und beschlossen wurde, sonderbar genug ausnimmt. Auf den Hinweis, dass die Geschenkannahme bei Vertagsverhandlungen durch einen Bevollmächtigten auf die Regierung, die ihn bestellt hat, zurückfällt, wurde ausserhalb der Sitzung von den Anhängern des Artikels erwidert, es seien schon Regierungen bestochen worden und daher sei es sehr wichtig, einen eigenen Artikel gegen Bestechung bestehen zu lassen. Die Bestimmung erscheint auch deshalb nicht unbedenklich, weil bei einem Regierungswechsel in einzelnen Staaten die neuen Machthaber etwa einen Vertrag anfechten könnten, indem sie ihre Vorgänger und deren Bevollmächtigte der Korruption bezichtigen«. (Die Vertragsrechts-Konferenz der Vereinten Nationen 1968/69 und die Wiener Konvention über das Recht der Verträge, Zeitschrift für ausländisches öffentliches Recht und Völkerrecht, Band 29, Nr. 4/1969, crp. 691).