Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

141

РЕГУЛИСАЊЕ АГРАРНИХ ОДНОСА Y БИХ 1878—1914. ГОД.

аграрных односа измеВу посредника (чифлук сахибија) и закупника (кметова) врши на основу османских закона, посебно Саферске наредбе ( 8 ). По Саферској наредби, посједник земљишта je власник, који то земљиште моясе уз сагласност државе продати, замијенити, заложити и оставити својим насљедницима. Лице које ту земљу држи у закуп (мустеџир, чифчнја, Pachter, кмет) нема никаквих права на саму земљу. Међутим, посједник га не може дићи ca земље коју дряш и обрађује, осим ако кмет (закупник) трајно занемарује земљу, одбија без разлога да плаћа хак и нема наде да ће се у том погледу поправити што се све мора судски доказати. Односи измеВу посједншса и кмета регулишу се путем меВусобног закупничког уговора, који се звао музареа. Кмет може, меБутим, сам напустити земљиште и отказати закупнички уговор, што мора саопштити земљовласнику по завршетку врпшдбе, како би овај имао времена побринути се за друга лице које ће преузетн обраБивагье земље. Ако бн закупник напустио земљу прије него што je љетина смирена, морао би надокнадити посједнику сву евенгуалну штету. Кмет има право прече куповине, уколико власник продаје чифлук. Све нове градње на чифл-yicy (кметовском селишту) изводи земљопосједник, a одржавање и поправке врши кмет. Уколико кмет напушта чифлук, а сам je направио неку зграду, власник je обавезан да му то исплати. Исто ваяси и за воће које je кмет засадио на чифлуку. Земљопосједник не смиј е кмета користити за своје различите радове, нити га истјерати из куће да би се сам уселио нити смије тражити од кмета бесплатан смјештај и опскрбу. Висина различитих давања регулисана je посебно за сваки од шест босанских санџака, на основу поменутих изјава кметовских депутација пред танзиматским мецлисом о томе, колико се чега од старине давало. Саферска je наредба, према томе, као што je већ истакнуто, само потврдила постојеће стање и обичајно право. Поред Саферске наредбе, Аустро-Угарска je скоро у пщелости реципирала и османски земљишни закон из 1858, познат као Рамазански закон ( 9 ). Овај закон je одговарао новој управи, jep je отварао пут прнватној својини н продору капиталистичких односа у пољопривреду. Рамазански закон je повећао oncer приватних (мулковних) имања, а државну (миријску) земл>у учинио je мобилном, давањем права посједницима, да ту земљу уз сагласност државе-могу отуђити. Закон je задржао осиовну подјелу земље у Османском царству, на мулковну и миријску, али je унио систем у османско аграрно право, сврставајући све некретнине у пет група. Прву категорију земљишта чинио je мулк (ерази мемлуке). Посједник мулка je имао сва овлашћења којим располаже приватноправни сопственик. V мулк (у народу познат као „миљаћ”) су спадали кућа, кућиште, те пола дунума земље око њих.

( 8 ) Telegraphischer Erlass der Militär-Kanzlei betreffend die Reglung der agrarischen Verhältnisse, Sammlung, I, cip. 511—512.

(s) Gesetz über den Grundbesitz, Sammlung, 11, exp. 275—300.