Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ” РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА (1914—1918)

Тврђење, које се провлачи кроз нашу историјску литературу, да je током првог светског рата, када се водила акција за стварање Југославије, председник српске владе и шеф Радикалне странке Никола Пашић miao за Србију два различита ратна програма; „мали” (свесрпски или великосрпски) и „велики” (српско-хрватско-словеиачки), то тврђење прва je изнела, иако не тако изречно, чешка историчарка Милада Па улов а 1925. године. Паулова je у Пашићевом политичком држању и у гьеговим поступцима за време рата видела једггу еволуцију: првих дана рата, чим се усудио да изиВе пред јавност с позйтивним ратним програмом Србије, Пашић je вели Паулова помишљао на Велику Србију (тј. на „мало решење”), али није био ни против проширења Србије Хрватском (и, мада мање и ређе, Словенијом), да би на крају рата, пошто се сударио с реалношћу постојања посебности и различности између Срба и Хрвата као и са жељама нарочито хрватских политичких представника, дошао на идеју да Хрватима, после ньиховог ослобођења од Аустро-Угарске, треба дати право самоопредел>ен>а (то јест „да би како je то формулисала Паулова у листопаду г. 1918. дошао онамо, гдје je био Радић у ожујку год. 1923”). Кроз читаво дело М. Паулове о Југословепском одбору провлачи се, као „лајт-мотив”, теза доста уопштена и упрошћена о сукобу две идеје и два метода уједињења: српске и југословенске: ~’српска’ државна мисао и гувернементална политика укрстиле су се с ’југословенском’ идејом и револуционарном тактиком Југословенског одбора” ( 1 ). Слично нешто као и Паулова, тврдио je и Пашићев блиски сарадник почетком рата (његов помоћник у Министарству иностраних дела, потом посланик Србије у Лондону, али који се временом све више удаљавао од Пашића, и чак му се супротстављао) Јован М. Јовановић: „Председ-Iшк српске владе сведочи Јовановић 1930. године ■— давао je изјаве и дипломатски радио на ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца, али иије био убеђен да je то и могуће и да je уопште такво уједињење практично изводљиво. Y основи, он се највише надао уједињењу Србије и Црне Горе и српских крајева, са доста морске обале. Што год се рат више ближио крају, то je његово унутарње и право осећање бивало

(i) М. Паулова, Југословенски одбор, Загреб 1925, 28, 29, 398—399, 469.