Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

152

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

јаче” ( 2 ). Другим речима: по Ј. М. Јовановићу, „мали програм” (тј. Велика Србија) био je вазда Пашићев прави програм и гьегова интимна жеља („ньегово унутарње и право осећање”) и оно je у њега крајем para бивало све јаче, али je ипак Пашић, без обзира на своје интимно уверење, радио, дипломатски и полихички, на остварењу „великог програма”, хј. на схварању краљевине Срба, Хрваха и Словенаца. Е. Оман (Emil Haumant) je 1930, као и пре њега Паулова, .мислећи пре свега на Пашића, говорио о уједињењу у ехапама, дозираном, као идеалу многих зрелих, већ седих глава у Србији: Велика Србија најпре, Србо-Хрвахска потом, Јутославија најзад Y новијој, послерахној литератури Baca Чубриловић писао je (1958) о југословенском, али вазда хегемонистичко-просрпски усмереном, рахном програму Николе Пашића: „Често се говорило вели Чубриловнћ да je Никола Пашић ххео Велику Србију. Мислимо, уколико се под хим мисли на државу која би обухватала само Србе, да није тачно. Међутим, изван сваке je сумње да je радио да у будућој југословенској држави Србија и Српсхво имају превагу” ( 4 ). Десет година касније, 19ò8, на научном скупу поводом 50-годшшьиде распада Аусхроугарске монархије и стварагьа југословенске државе, одржаном у JA3Y у Загребу, Чубриловић се вратно на питање Велика Србија или Југославија, хврдећи поново да je српска влада 6nva начелно за уједињење, „али се притом новима у нашим земљама”. Том приликом Чубриловић je подсетио на хо прилагођавала политици својих великих савезника и њиховим ратшш плада je југословенско решење било у извесном смислу нужност за српску владу; њиме je она решавала српско национално питање у целини. „Ако je хтела да око себе окупи у једну државу цео српски народ [тј. Велику Србију], она je неминовно морала ићи стварању једне нацнонално и верски мешане државе [тј. Југославије]. Током векова и својим расељавањем српски народ се измешао са шест других словенских и несловенских народа у југоисточној Европи”. Осим тога, за „велико решење” говорила су и „историјска искуства последних векова [...] да je тешко малим државама на Балкану извојевати и одбранити своју независност. Стога, као први услов за добијање и одбрану своје независности српски народ je морао тражити основу за споразум и сарадњу најпре са другим јужнословенским народима, а после и са осталим народима у југоисточној Европи. А то je тражило напуштање уско српске државне мисли и прелазак на ширу југословенску надионалну и државну концепцнју" ( 4а ). Најзад, Драгован Шепић, je, углавном у два маха, помшьао Пашићево велико” и „мало решење”. Y расправи „Српска влада и почеци ЈугосЛовенског одбора" Шепић je 1960. године сматрао да су и српска влада и Пашић „додуше жељели уједињење свих јужнославспских, не само српских земаља Аустро-YrapcKe са Србијом, и то у максималним грани-

(2) Ј. М. Јован о в и ћ, Стеарате заједничк.е државе СХС, 111, Београд 1930, 82 (г) ï . Kaumant, La formation de la Yougoslavie, Paris, 1930, 683.

(4) В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века , Београд 1958, 462. (4а) Научна скуп у поводу 50-годшињице распада Аустро-угарске мопархије и стварања југословенске државе , Загреб 1969, 86—87.