Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

153

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ" РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА

цама, али су били спремни да се помире и с дјеломичним рјешењем, и с остварењем ’малог програма’, који je обухваћао Босну-Херцеговину, Далмацију, Сријем, Славонију и Војводину. Taj ce програм увијек држао y резервы за случај да прилике не дозволе остварење великог програма” ( 5 ). Слично je Шепић тврдио и десет година касније, у својој докторској дисертацији, у којој je написао: да je „мало решење" (по коме би се Србији имале пршоъучити само тернторије с већином српског становништва и. оне у којнма живе Срби помешани с Хрватима) за Пашића било основно к минимум од којег се не може одступати; то неодступно „мало решене” Паппгћ je држао увек у резервы; он „није смео доводит у питање оправданост српских граница из ’малог програма’, и због првог (тј. великог) компромитирати друга (тј. мали програм)" ( 6 ). Шепић, дакле, сматра да je Пашић увек miao на уму и увек држао у реверви „мали програм” те да je тај програм за Папшћа био основни и неодступни. Мада, као што се из изложеног може закључити, не постоје битније, суштинске разлике међу ауторима које смо горе, примера ради, навели. чини нам се да би питање Пашићевог тзв. „великог” и „малог” ратног програма ипак заслуживало да се још једном постави и ближе претресе,., те да се учини покушај да се наБу одговори на питана; какав je током рата био стварни однос измеБу Пашићевог „малог” и „великог” програма; да ли je „мали” програм доиста увек служио Пашићу као резерва, и када. je, у којим ситуацијама, за време рата Пашић доводио у питање владин и свој програм уједињена Србије с хрватским и словеначким земљама? Даље, да ли je Пашићев „мали” програм био само Пашићев; да ли je, и ко још осим Пашића, у Србији био за то решенье, тј. за Велику Србију? Најзад, шта се обично тражило одн. које су се све територије подразумевале под Великом Србијом? Могу, можда, ова питана, или нека од них, изгледати не тако знача ј на, или одвећ детаљистичка, а, с друге стране, може се чинити да се њима, везујући их за Пашића, овоме придаје претерано велики значајг као да je он не само спроводио него и одреЬивао спољну политику Србиje, иако су стварно ту политику одреБивале и неке меБународне политичке снаге као и више других унутрашних друштвено-политичких фактораМеБутим, и кад се све то држи на памети, не сме се ипак губити из вида нити се може порећи да су ставови Николе Пашића, за све време првог светског рата председника српске владе и истовремено министра иностраних дела, као и негов удео у креирану националне политике српске државе, несумниво били веома значајни, па веровагно често и одлучујући. I. Ако загледамо у прератну, па и ону најранију, политичку прошлостНиколе Пашића, ми ћемо га наћи вазда окупираног другим, не југосло-

(5) Д. Шеп и ћ, Српска влада и почеци Југословенског одбора, Хисторијски зборник,. XIII/1960, б р. I—4, 9.

(б) Д. Шепиђ, Италија, савезници и југословенско ппта/ье 1914 — 1918, Загреб 1970; 102, 105.