Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

155

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ” РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА

Међутим, у поменутом раздобљу после 1903. године у коме je Пашић иајчешће и најдуже био на власти у Србији водећи балканску политику, југословенска идеја добиће значајније у снази и распрострањености у готово свим југословенским земљама Аустро-Угарске; Србија постаје земља која све више привлачи не само готово сву омладину већ и многе друге интелектуалне и остале слојеве и трупе југословенског становништва Аустро-Угарске. Y исто то време у Србији се била појавила такоЈзе једна југословенска струја, чији je дентар био клуб, чигаоница и лист „Словенски југ” и која je, радећи на узајамном упознавању и зближавању јужних Словена, истакла јавно и захтев за њиховим уједињењем. Како •ce Н. Пашић односио према том новом таласу југословенства у Србији и ван ње, до балканских ратова и после њих? Y покрету „Словенски југ" главку реч водили су у почетку београд•ски студенти, а потом (после 1906) млађи интелектуалци страначки неопредељени или страначки ангажоваыи, претежно самостални радикали. Лашић и његови старорадикали нису се ничим јавно истицали у том покрету нити су се у ньему иоле запажено активније ангажовали, свакако лрвенствено због својих позиција у власти ( хо ). Однос Пашићев према југословенском покрету почшье се мењати стварно тек 1913. године после ратних победа балканских савезника над Турском као и Србије над Бугарском. Тим догађајима из Пашићеве зграде балканске политике испала су била два битна угаона камена: на противничкој страни Турска, jep je коначно лнквидирана као балканска држава, а на другој Бугарска, jep je после другог балканское рата за дуто отпала као могући пријател> и сарадник Србије. С друге стране, балкански ратови донели су врло велики углед и ауторитет Србији као и јачатье југословнског покрета у јутословенским земљама Аустро-YrapcKe, а у Србији je тада, после балканских ратова сведочи о томе и Сл. Јовановић као савременик „цео свет сневао о скором распаду Хабсбуршке монархије и стварању једне велике Југословенске државе” ( п ). Та изразито пројугословенска атмосфера у Србији и ван ње у време и после балканских ратова свакако je утицала и на Пашића и допринела његовој преоријентацији и извесном његовом приблнжавању „великом” програму тј. програму уједињења с Хрватима и Словеыцима. Јован Цвијић, који je у то време сарађивао с Пашићем, тврдио je касније, после рата, у време кад се већ био разишао с Пашићем и лут на љега, да ни Пашић ни ко од његове партије није јасно разумео мисао јединства ca Хрватима и Словенцима; „то су тврди Цвијић у једној својој послератној забелешди

(10) Један од оснивача клуба „Словенски југ", тада студент а потом архитекта Коста Job. Јовановић, тврдио je, додуше, 1926. да у време оснивања клуба нико са више трпеЛ.ИВОСТИ од Пашића није саслушао жеље југословенских омладинаца у Србпји, нити их je ико бол>е од њега прихватио, те да се клуб „Словенски југ" после 1909. коначно био определио за радикале (Спомеиица Николе П. Пашића, 1845—1925, Београд 1926, 94). Веродостојност тог тврђења, које потиче од једног радикала a објавл>ено у радикалској споменици своме вођи, не би ипак требало доводити у сумњу, jep je Пашић, ca својом познатом љубазношћу, могао доиста врло лепо примити југословенске омладинце, нарочито кад су му они саопштили да je н-ихов програм „уједињење Јужних Словена, али под именом и вођством Србијс" (на истом месту).

(и) C. Јовановић, Moju савременици , Виндзор, Канада, 1962, 170.