Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

156

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

други спре.мали, и у Србији и ван ње”, а они (раднкали) су „у једном моменту пошли за тим идејама, јер су видели да je то јака струја, којој се не може противити онај који жели да остане на власти” ( 12 ). Било како било, изгледа, по свему судећи, да je Пашић доиста 1913. године био кренуо путем јутословенских идеја jep je већ јуна 1913. ca својим најближим сарадницима стављао у изглед својим друговима у Клубу радикалских посланика као следећи задатак Србије њену „борбу за ослобођење још неслободне браће преко Саве и Дунава” и њихово уједињење са Србијом, a јануара 1914. у аудијенцији у Петрограду обавештавао руског цара о стању југословенског покрета у југословенским земљама Аустро-Угарске наговештавајући му при том могућност евентуалног уједињења Хрвата и Словенаца са Србијом ( 13 ). Y исто то време, тј. уочи првог светског рата, Папшћева приврженост Руснји, и руска приврженост Пашићу, као да je достигла врхунац, судећи, између осталог, по томе што je, благодарећи углавном само интервенцији Русије, из једног озбиљног унутрашњег политичког спора с краљем и офигщрима-црнорукцима као победите изишао Пашић, који je и даље задржао власт у својим рукама ( 14 ). II Аустроугарска објава рата Србији јула 1914. била je одлучујући, преломни моменат y Папшћевом југословенском опредељењу, за његов прелаз с „малог” на „велики” програм. Ни српска влада ни Пашић на њеном челу нису у том моменту желели ратни сукоб с Аустријом, јер им je од долазио прерано и у невреме, алн кад je сукоб веђ избио, за гьих je он значио само две могућности у резултату: или пропаст Србије, или пропаст Аустро-Угарске, а тиме и отворен и углавном трасиран пут за стварагье Југославије. Почетак ратних непрнјатељстава с Аустро-Угарском као да je Папшћу избио из руку могућност да бира између Велике Србије (тј. „малог решења”) и Југославије (тј. „великог решења”); почетак ратног стања с Аустро-Угарском њега je неодољиво упућивао на „велико решење”. Лруго je питање да ли се у том моменту то „велико решење”, тј. стварање Југославије, њему (Пашићу) свиђало иш није свисало; изгледа да je у то време он и дал>е био расположен пре и ваше за то да настави дотадашгьи пут поступног увећавања и ширења Србије; да би се од Србије стигло до велике Југославије требало je по њему учинити бар join један или два претходна корака (у правду ослобођења и потпуног уједињења српског народа), а требало je пустити и да још неко време протеине како би југословенска идеја боље сазрела у свим југословенским земљама. Али управо то Аустро-Угарска није хтела да допусти, пресекавши својим ултиматумом и објавом рата Србији свако евентуално двоумљење и код Пашића. Пашић није могао, ни смео да остави ненскоришћеним пропаст Аустро-Угарске, која се могла предвидети како због снаге

(г;) Архив Српске академике наука и уметности, 13484/1912(1): хартије Ј. Цвијића.

(13) Ближе о томе: Д. Јанко в и ћ, Ншика декларацией, Историја XX века, збориик X, Београд 1969, 13—14.

(и) С. Јован о в и ћ, н. д., 166.