Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

157

„ВЕЛИКИ" И „МАЛИ” РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА

н>ених спољних, ратних противника (посебно богате Енглеске, „Велико Британске Аждаје”, како je он називао ( 15 ) и огромне, простране Русије у чију je непобедивост такође дубоко веровао), тако и због снаге њених унутрашњих непријатеља словенских и других народа у гьеним границами. Потенцијална пропаст Хабсбуршке монархије, која се почела помаљати стварно већ с избијањем рата, коначно je и одлучно определила Пашића за „велики” ратни програм. Y ствари Аустро-Угарска je својом објаном рата Србији гурнула Пашића на пут „великог решења”, и он je кренуо њиме, без обзира на то што лгу интимно и стварно, из поменутих разлога, није био склон. Царска Русија, којој je Папшћ такорећи одувек био најближи, била je, као и Папшћ, внше склона Велшсој Србији, која би требало да произиђе из рата, него Југославији; она, међутим, није била одлучно ни против „великог решења”, али je при томе увек и у првом реду настојала, што je била и Пашићсва жеља, да у будућој заједничкој југословенској држави њена савезница, православна Србија с Пашнћем на челу, задржи доминантне позиције. Још у рану јесен 1914, Русија je, заједно с осталим чланицама Тројног савеза, понудила Србији територијално проширење, чак „несразмерне добитке”, као компензацију за Македонију коју je од Србије тражила за Бугарску. На такву неодређену понуду Русије и њених ■савезника, Пашић je, међутим, 4. септембра 1914. дипломатским путем одговорио одређеним тражењем „великог решења”: да ce —■ захтевао je изречно створи „једна јака југозападна словенска држава, у чији би састав ушли сви Срби и сви Хрвати и сви Словенци”. То рано и одлучно опредељење Пашићево за „велики” ратни програм Србије видљиво je нарочито у првом периоду рата, тј. од избијања рата до слома Србије у јесен 1915, a најјасније и најодлучније изражено je у Нишкој декларацији српске владе од 7. XII 1914. Ауторство Нишке декларације један од енглеских пријатеља Југословенског одбора, вероватно Ситон-Ватсон, још у току рата, а у време све оштријих сукоба између Одбора и Пашића, августа 1918, да би умањио заслуге Пашићеве, пригшсивао je српској Народној скупштини (иако Нишка декларација није •била скупштхшска одлука, већ владина изјава и њен програм прихваћен од стране скушптине): „г. Пашић писао je Ситон-Ватсон у свои листу »New Europe« а у чланку „Србија има да бира” у име своје нове Владе, придружује се формално јавно програму националног уједињења и само•сталности, како га je истакла Скупштина” ( 16 ). После рата, М. Паулова je мислимо, опет погрешно повезивала ауторство Hihhkc декларапије ca самосталцима и, посебно, с М. Драшковићем, одричући га на тај начин Пашићу ( 17 ).

(15) Спомепица Николе П. Пашића, 93.

(!«) Д. Јанковић, Б. Кризман (приредили), Граћа о стварсйьу југословенске ■ државе 1. I 20. XII 1918, Београд 1964, I, 259.

fi") М. Паулова вели да je Нишку декларацију стилизовао Милорад Драшковић и прсдложио je Мннистарском савету где je прихваћена и с радикалне стране без отпора. Сам Пашић није преузео иницијативу да се дефанзивни српски програм (тј. одбраиа Србије од .аустроугарске агресије) замени народиим (тј. „великим” програмом) Југословенски одбор, 48.