Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

158

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, ако би се евентуално и могло говорити о већем ш мањем учешћу П. Пашића y састављању и издавању Нишке декларације (мада о томе не постоје уверљивији подаци), не може се, по нашем мишљењу, уошпте доводити у сумњу то да ce Пашић у том раздобљу био већ одлучно определио за „велико решење”. Он се очигледно није само формалнопрндружио туђим ставовима, већ je сам био чврсто прешао с предратног „малог” на „велики” ратни програм. То je видљиво не само из зъегових већ поменутих, дипломатским путем постављених захтева великим савезницима, и из отворених изјава које je почетном 1915. у Нишу дао СитонуВатсону ( 1в ) иФ. Супилу ( 19 ) већ ииз низа његових акција и поступака у вођељу спол>не политике Србије; он je као министар иностраних дела 1914—1915. водно спољну, националну политику Србије имајући вазда на. уму „вершки”, југословенски програм, њиме ииспирисан. Подсетимо се„ примера ради, да je низ непријател>ских покушаја сондирања терена за сепаратни мир са Србијом током 1914/1915. Пашић одбио не само зато што je непоколебљиво веровао у коначну победу сила Антанте већ највероватније и зато што je тежио ' Југославији, што je знао да без пуне победе сила Антанте над централним силами и без уншптења Aycxpo-Yrapске као државе не може дођи до стварања Југославије ( 20 ). „Ми смо статуи на гледиште говорио je, касннје, Пашић у Народној скупштини Краљевине СХС, јуна 1923. и имали смо такву политику, да овај рат водимо или за опстанак и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, или да ћемо пропасти. И нисмо хтели никакве друге поиуде да примимо, које су ишлена то, да нас одвоје од наше браће Хрвата и од наше брайе Словенаца” ( 21 )- Подсетимо се исто тако да je у истом раздобљу Пашић био стварно и против обнове балканског савеза ш бар да није довољно искрено радио на његовом остварењу, највероватније зато, и без обзира на разне тешкоће ко je су на том путу искрсавале, што се већ био стварно одлучио за „велико” тј. југословенско, ане више балканско, решенье (—). Дале, разлоге због којих je Пашић инсистирао на задржавагъу савезничких односа Србије с Црном Гором, и поред многих спорова и често заоштрених међусобних односа, не треба тражити само у саветима Русије него и у томе што je Пашнћ био свестан да би евентуални разлаз Србије с Црном Гором, као национално најсроднијом и најближом Србији, био вероватно кобан за дали рад на стварању заједничке државе Србије са Хрватском и Словенијом, у надиоиалном погледу знатно различнијим ј 23 ). И зато, пошто се већ једном био одлучио за стварање Југославије, Пашић je

(le) Ситон Ватсон je саошнтио A. Трумбићу да je и Пашић ~за југословенску пдеју, а не за српску у политичном смислу" (вид. Д. Јанко в и ћ, Србија и југословенско питањег 1914—1915, Београд 1973, 257—258).

(io) Супило je, одушевлен, писао Трумбићу о томе какому je Пашић изјавно да je Србија спремна да ce одрекне своје уске прошлости, онако како je то учинио Пијемонт, какојс Пашић „сагласан са свима нашим видицима” и тел. (као rope, 258).

(20) Ближе о томе вид.: Jанко в и h, Србија и југослобгнско тштање 1914 —1915. 178 cc. 188.

(21) Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата li Словенаца г ванредан сазив за 1923. год., I књига, Београд 1923, 396.

(22) Ближе о томе вид. Јанковић, Србија и југословепско пилиье 1914 — 1915.. 136 cc. 146—147.

(23) Исто, 147 cc, 163.