Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

159

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ" РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА

у периоду 1914—1915. постајао узиемиреним кад год би чуо гласове о неповерењу или хлађењу односа између Југословенског одбора и ника Србије (зато je, на пример, септембра 1915. послао J. М. Жујовића у Лондон да умири чланове Југословенског одбора и стшяа њихово незадовољство лондонским послаником Србије), или гласове о наводно сепаратистичким корацима Југословенског одбора, или уопште о неким плановима за тријалистичко преуређење Аустро-Угарске ( M ). Из истог разлога он je енергично иступио прохестним нотама око и у време закључења. Лондонског пакта с Италијом С 25 ), а приликом давагьа начелног пристанка Србије на уступању Македоније Бугарској, Пашићева влада je августа 1915. поновила пред Скупштином Нншку декларацију, тј. поновила. решеност Србије „да борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватскословеначког народа продужи уз своје савезнике по цену жртава неопходних за обезбеђење животних интереса нашег троименог народа”; то je, другим речима, значило: жртвовање Македоније ради југословенског уједињења; „великом решењу” тј. решењу југословенског питана у целини српска влада дала je још једном предност над тзв. „малим решењем” ( м ). Став сличан Пашићевом имали су и многа други полнтички и јавни радници Србије; као и Пашић, и они су јавно заступали „велики” ратни програм као најцелисходнији у ситуацији ратом наметнутој, али су, неки: од њих више а неки мање, жалили за „малим" програмом, и у току рата,, чим би им се учинило да југословенски политичари из Аустро-Угарске „теже за неким издвајањем”, предлагали Велику Србију саму за себе или као прву етапу на пуху стварања велике јужнословенске државе. Божа Марковић, за време свог боравка у Паризу 1915, у разговору с J. М. Жујовићем, саопштио му je да су у земли „неки међу њима и Цвијић хтели да се сада реши само српско питање, не тражећи Хрватску итд., Рекох записао je J. М. Жујовић о том разговору да бих иja волео да, смо могли провести у миру бар једну децепију, док не сваримо нове крајеве, па после да довршимо уједињење Срба, иза кога би градили унију ca Хрватском и Словеначком, па најзад и са Бугарском. Али кад нам je наметнут рат у коме Аустрија пропада, онда je бол>е решавати цео српско-југословенско-аустријски проблем, као што га je и влада енунцирала” ( 27 ). J. Цвијић, кога Жујовић помиње (а према саопштењу Б. Марковића) као присталицу „малог” решења, писао je у једном свои извештају Пашићу,. из Лондона маја 1915, да, по његовом мишљењу, „ако се учини да ће Хрватска бити одвојена, онда (треба) одмах почети радити за осигурање познате уже линије са Сремом и делом Славоније, поред осталих земаља ( M ). У Лондону српски посланик М. Бошковић бриыуо je о томе да српска влада не призна, ни непосредио ни посредно, да су Далмација и Славонија хрватске земље ( 29 ), јер би се у случају ако до'Ье до остварења „Јмалог” програма после рата нашла у неугодној ситуацији да од савезни-

(24) Исто, 501; 504; 522. (25) Исто, 503.

(26) Исто, 508.

(27) Архив Србије: Дневник Ј. М. Жујовића, стр. 4.

(28) Код Јанковића, Србија и југословенско питање 1914 — 1915, 291. (29) Исто, 218, 499.