Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

160

АНАЛИ IIPABHOr ФАКУЛТЕТА

jca тражн за себе, као српске, земље које je пре тога признала Хрватима као гьихове. Насупрот томе, Стојан Протић je пред Б. Вошњаком у Нишу говорио о српским и хрватским земљама, али Далмацију није убрајао у српске него у хрватске земле ( м ). Ни Папшћ ни Цвпјић, који je Пашићу помшьао „познату ужу лишју", ни ко други, нису, колико je нама познато, у периоду 1914 —1915. јавно изнели, ближе ни одређеније, шта тј. које територнје подразумевају под „малим” програмом тј. под Великом Србијом. То, разуме ce, није случајно; Папшћ, опредељен у то време одлучно за „велико решење”, није хтео нипошто да јавно изнесе и образложи „мали” програм, он je „више допушхао да ce верује, да он има један српски програм, него што je покушавао да га јавно развије” ( м ), иту могућност он je само повремено, из политичко-тактичкнх разлога, наговештавао Југословенском одбору, а и Енглеској, која je тај Одбор подржавала. 111 *7 ■' ' - — -р-»; г r..rp *-3, шрр Фебруарска револуција 1917. у Русији озбиъно je уздрмала Пашићеву концепцију „великог” ратног програма. Ta његова концепдија заставала се на уверењу да ће царска Русија одлучујуће подржати и помоћи остварење великог ратног програма Србије, уз обезбеђење водеће улоге Србије у будућој великој државн С 32 ), јер je, као шхо смо већ поменули, Русија била највшпе заинтересована за Балкан, више од Француске и од Енглеске, за коју се могло претпоставити да ће (по својим антируским интересима) бити Хрватима и њиховим претензијама. Сада без царске Русије и њене подршке, Пашићу као да je измидало тле под ногама. Смањивањем улоге и, најзад, испадањем Русије из para растао je истовремено значај Велике Британије и Пашићу je изгледало да јача опасност и од њеннх симпатија за Југословенски одбор. То je био разлог што je у мају 1917. Пашић у два маха износно на седници српске владе југословенско питање; на седници Министарског савета Србије 17/4. V 1917. „дискутовано je како je сасвим кратко забележено у записшщима о гледишту владе на сједињење југословенских народа у једну државу”, а на седници 23/10. маја „утврђено je гледиште владе о питању уједињења Јужних Словена " ( S 3). То je исто тако био један од разлога што je убрзо после тога, у новонасталој сложеној међународиој и унутрагшье политичкој снтуацији, Пашић, свакако уз претходну сагласност владе, позао А. Трумбића да ca још четири члана Јутословенског одбора доВе на Крф „ради договора о

(зо) Исто, 261.

(3i) С. Јовановић, н. д., 180.

(32) Иако доста либералних схватања, имајући разумевања и за нациояалну индпвидуалпост и за националне тежње Хрвата н Словеыаца, руски посланик у Србијн 1915. Г. Н. Трубецкој je ипак истицао интерес Русије „да у будућој краљевини руководећа улога неоспорно припадне оном српском православном језгру које je и до сада одређивало карактер садаппье Србије и њсн однос према једноверној Русији" (код Д. Јанковића, Србија и југословен-ско питање 1914—1915, 207—208.

(зз) Архив Србнје, Записшщи седница Министарског савета.