Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

161

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ” РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА

свима шпањима” С 54 ). На седници Министарског савета Србнје 14/1. јуна 1917. Пашић je обавестио владу о доласку чланова Југословенског одбора ради одржавања конференције и навео као „три тачке нашег (српске владе) програма: 1) да ce сачува Србија, 2) да ce сачувају све српске земље, 3) да ce сачувају све југословенске земље” ( 35 ). Тако формулисан програм изгледа на први поглед као враћање на стари, предратни Пашићев (и не само Пашићев) идеал поступног, етапног уједињавања односно стварања Јутославије. Али он у ствари само подсећа на њ, јер je рат све три тачке програыа које je Папшћ изложио, стварно био збио у једну. Папшћево набрајање тачака ратног програма Србије није, вероватно, имало другу сврху него да покаже значај и тежину коју je он придавао појединим тачкама, у ствари њихово рангирање по значају који им je Пашић придавао. Један од разлога због којих je Пашпћ сазвао конференцију на Крфу био je у томе да се политичким представницима Хрвата и Словенаца пружи прилика да и јавно изложе и да потпишу свој захтев за уједињење ca Србијом; пошто je царска Русија отпала, требало je преостале савезнике, а у првом реду Енглеску и Франнуску, и тим путем убедити да Аустро-YrapcKv треба разорити, jep je то, ето, и жел>а и потреба народа који у њој жнве. Другим речима, Пашић je сазвао Крфску конференцију, између осталог, и зато „да би код Енглеске и Фрапцуске поколебао веру у могућност одржања Аустрије” ( 36 ). Током саме конферендије на Крфу Папшћ je, поводом Трумбићевих инсистирања на одређеном степену самосталности појединих делова у будућој држави, на аутономији државних делова ко ja би шпла стварно и до њиховог федеративног односа, а вероватно прибојавајући се подршке коју би у томе Тугословенски одбор могао евентуално добити и од републиканске руске владе, у два-три маха посредно запретно „,малим” програмом. Србија рекао je Папшћ, између осталог, Трумбићу на конференцији „жели јединство. Она жели да ослободи прво Србе, па онда Хрвате и Словенце (...). Савезници су говорили увек: што се тиче Срба ту нема никакие тешкоће. Али треба питати Хрвате и Словенце, да ли хоће да се уједине с вама” ( эт ). И поред многих повремених спорова и неслагања у раду конференције, ипак je на крају побелило, и декларацијом било формулисано, „велико решење” југословенског питања, које су заједнички потписали и Трумбић у име Југословенског одбора и Пашић у име српске владе. Међутим, после избијања октобарске револуције и доласка бољшевика на власт у Русији, Пашићева сумња у Југословенски одбор као и у могућност пуног остварења великог ратног програма Србије, онаквог каквог га je он био замислио, још више je порасла. Вазда везан за Русију, Пашић je покушао да чак и од большевичке Русије добије обећање за своје национално политичке планове, не ннсистирајући при томе више на „великом” програму. Једног бившег социјалистичког посланика, а сада соци-

(34) Ближе о томе: Д. Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917. године, Београд 1967.

(35) Архив Србије, Записници седница Министарског савета.

(36) С. Јовановић, н. д., 177.

(37) Као нал. 34, стр. 244.