Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

162

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

јалшовинисту, М. Маринковића, Пашић je, као свог плаћеног агента, био ангажовао да у бољшевичкој Русији „заступа и брани српски народ и српске земље у првом реду (што претпоставља и сједнњење ca Црном Гором), а затим Југословенске земље, ако осети могућност, да се оне могу спојити ca Србијом. Ми додао je Пашић у упутству Маринковићу стојимо на Крфском програму; али ако га није могуће остварити у целини, онда не треба оставити у аустро-угарском ропству оне делове, који се могу ослободити”. „Ако се у Русији писао je (5. XTI/20. XI 1917) Н. Пашић не слажу са тим, да се целом нашем народу тј. Србима, Хрватима и Словенцима прнзна право, да се гласањем слободним саједине са, Србијом {подвукао Д. Ј.), онда ни у ком случају не треба да нам се оспорава право на Босну и Херцеговину, Срем, Бачку и Банах и део Славоније (где су у већини Срби), као и на Лику, Хрбаву са далматинским приморјем” ( 38 ). У том истом кругу идеја Пашић je био и после тога када се, почетком 1918, показало да није постигнут ефекат који je он камеравао да постигне Крфском декларациям, а найме: да у западних савезника поколеба тьихову веру у могућност одржавања Аустро-Угарске. Насупрот томе, неки од водећих западних политичара председник енглеске владе Д. Лојд Џорц у говору од 5. I 1918. и председник САД В. Вилсон у говору од 8. I 1918. уверавали су Аустро-Угарску да њихов ратни циљ није њено распарчавање, већ да траже једино аутоно.мију за њене народе ( 39 ). Те изјаве великих савезника почетном 1918. представљале су тежак ударац, вероватно један од најтежих после револуције у Русији, за Пашића и његову политику „великог” решења. Савременици описују Пашића у то време као крајње депримираног, чак као изгубљеног човека ( 40 ). Пошто je изгубио Русију, чинило му се да га и западни савезници не прихватајући његов „велики програм”, напуштају а да се истовремено и члаыови Југословенског одбора на неки начин удаљавају од њега; у тим околностима, он je (4. 11/22. I 1918) упутио посланику Србије у Вашингтону Љ. Михаиловићу налог да код владе САД испита могућност поништаја анексије Босне и Херцеговине, али тако да „о томе нико ништа не чује, јер се наша браћа могу љутити кад чују да се може ослободити Босна и Херцеговина аустријског ропства, а они остају још под Аустријом. Наша браłia стоје сад на том захтеву: све или ништа. Она не раде као што би радио добар отац, који кад не може да ослободи сву своју децу он ослобођава онолико колико може, а за остале мотри кад ће моћи и њих ослободити. Та њихова жеља не потиче из ху.маног и узвишеиог осећања него je више себична, jep тражи да и други страдају кад и они мсрају страдати, или да терет ропства деле. A међутим, заборављају да ће се утолико пре ослободити уколико je већи број њихове браће која уживају слободу, и која су готова притећи у помоћ њима кад настане погодан тренутак за њихово ослобођење. Они сад стоје на том гледишту „све или ништа”, и

(38) Диттл. архив Секретариата иностраних послова, јМинистарство иностраних дела. Полит. одељење, 1917. Ф VII, Пр/б. Пов. No 5564; концепт телсграма Н. Пашића из Париза 20. XI 1917. српском посланству у Берну.

(39) Јанковић, Крнзман, ГраЬа .... I, 14, 17.

(40) Код Д. Јанковића, Јутословенско пптање и Крфсха декларација, 414.