Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

163

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ” РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИНА

често се позивају на ослобођење талијанско, немачко ихд. a испуштају из вида да je код хих народа ослобођење ишло посхепено, према могућносхи” ( 41 ). Одговарајући на овај Пашићев телеграм, Љ. Михаиловић je оденио Пашићев схрах од Лојд Џорџове и Вилсонове изјаве преураљеним и недовољно основаним, а у његовом предлогу о дезанексији Босне и Херцеговине видео je израз Пашићеве опасне малодушности и његовог напушхања Крфске декларације ( 42 ). Чланови Југословенског одбора, најпре босански Срби међу њима, а потом и друга, хакође су смахрали да je Пашићев покушај да покрене једино босанско питање значио у суштини издају југословенске схвари, напуштаље Крфске декларације и прелаз с „великог” на „мали" рахни програм Србије ( 43 ). „Од Крфске декларације хј. од уједнњења троименог народа нема ни иомена да одусхајем бранно се Пашић у поновном хелеграму Л>. Михаиловићу,’ узвикујући пахехично; пре бнх био гохов да жрхвујем и свој живот за уједињење српског народа, него да одустанем од свог рада, ако би од тога зависило уједињење. Као што нисам одустао од рада да се Србија уреди демократски и парламентарно, што сам сматрао као претходни услов за ослобођење српског народа, тако не одустајем ни сада од захтева уједињења троименог народа” ( 44 ). Пашић je тврдио да га Михаиловић није правилно разумео, а да су исто тако и сви друга који су га нападали, погрешно тумачили његов корак у вези с босанским питагьем као напуштање „великог решена” и враћање на програм Велике Србије. V схвари, тврдећи да нипошто не одустаје од уједињења, Пашић je говори© истину; његова дилема и његово колебање није се састојало у томе: „велики” или „мали” ратни програм, него: „велики” програм одмах и одједном у целини, или тај програм у етапама, поступно, према могућностима, како се и када оне указују. После октобарске револуције и после говора Лојд Џорџа и Вилсона, Пашић je све више био забринут и несигуран, сумњајући у могућност остварења не само „великог” него чак и „малог” програма, јер су оба западна државника говорила само о рестаурацији Србије, и зато je предузимао кораке најпре у погледу прве етапе. Чим су се сумгье у намере западних савезника углавном разишле, Пашић je опет истицао „велики” програм, од кога стварно никад није ни одустајао. Већ крајем марта 1918. у владиној декларацији Народној скупштини Србије на Крфу Пашић je међу ратним циљевима савезника и Cpбије истакао захтев за „слободном и уједињеном Југославијом”, „слободном и уједињеном државом Србо-Хрвата и Словенаца” ( 4S ). Међутим, међусобно неповерење између Пашића, с једне стране, и J угословенског одбора а нарочито његовог председника Трумбића, с друге стране, које се родило, или ојачало, на Крфској конференции због разлика у гьиховим, том приликом изражених, схватања југословенског питања. наставило се, и чак сталио појачавало током читаве 1918. годи-

< 4l ) Јанковић Кризман, Граћа .... I, 45.

(42) Исто, 48—49.

(4С) Ближе о томе вид.: Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларацией, 414.

(«) Јанк о в и ћ Кризман, ГраЪа . . . , I, 59. (45) Исто, I, 151.