Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

165

„ВЕЛИКИ” И „МАЛИ” РАТНИ ПРОГРАМ НИКОЛЕ ПАШИИА

Пашић je од почетна до краја рата имао и јавно истицао увек само „велики” ратни програм Србије. Друго je питање: колико je он био стварно убеВен да je „велики” ратни програм у том моменту најбоље, најидеалније а и најреалније решење. По свему судећи, он у то није био убеВен; интимно, у себи он je био и остао увек присталица и знатно ваше склон ,малом” решењу као првој етапи у процгсу стварања југословенске државе, оцењујуђи и уверен да ни спо.ънополитичке ни унутраппье прилике, иосебно у југословенским земљама Аустро-Угарске али ни у Србијн, нису биле joru довољно сазреле за уједињење. То Пашићево право и интимно уверење, и његова склоност ка етаппом решавању југословенског питана, дошли су до изражаја, избили су нарочито после револуција у Русији 1917, када je он у царској Русији изгубио најближег савезника и покровителе, и када je истовремено осетио све изразитн j у тежњу Југословенског одбора да се осамостали, еманципује од српске владе и да се бори, супротно Пашићевим концепцијама, за равноправное! са српском владом. Тада je, углавном почетном 1918, и дошло до колебања Пашићевог, али ни тада не просто измеВу „великог" и „малог” програма, него измеВу „великог” програма и етапног решавања југословенског питана, дакле измеВу „великог” и „малог” програма као прве етапе у остваривању „великог” програма. Y то време Пашић као да je све чешће и све више жалио што га општа констелација снага и односа не упућује на етапно решавање југословенског питања које je сматрао реалнијим и за Србију кориснијим. Није, можда, сувишно на крају истаћи (да би ce избегао сваки евентуални неспоразум, мада je о томе већ дато доста података) да „велики" ратни програм Н. Пашића није значио и стварно јутословенско решење којим бн се истовремено решавало и српско национално пнтање у целини, али на бази споразумевања и равноправности с другим југословенским народима, већ да се њиме означавало и под њим подразумевало ј едино укључење и Хрвата и Словенаца у будућу заједничку државу. Y вези с тим, чини се да je много битније од питања „великог” или „малог” програма било питање начина уједињења: једностраног или двостраног (споразумыог). Пашић je од почетна имао став, и на њему инсистирао, да je Србија та која ослобаВа и уједкњује те да je отуда она у основи позвана и да пропише услове уједињења и заједничког живота, да она даје „уступке" Хрватима и Словенцима. Додуше, у два маха током рата, на Крфу 1917. и у Женеви 1918. он je, стицајем околности, пристајао и на разговоре и споразумевања с Тугословенским одбором, али je у суштини и пре као и за време и после тих конференција остајао с истом кондепцијом о Србији која, j едина, врши ослобаВање и уједпњавање, бринући увек пре свега о томе да првенство и превласт Србије у току рата као и у будућој држави буду обезбеВени. А као бар два битна елемента за то да првенство и превласт Србије у будућој држави буду обезбеВени, као два conditiones sine quibus поп уједињења, Пашић je вазда упорно тражио, инсистирајући на тим условима: унитаристичко уреВење будуће државе и задржавање српске династије.

Арагослав Јанковић