Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ступу, што свакако одражава различита схватања која о томе постоје. То најбоље показује пракса, у којој je само начало ретко одбацивано али тоаико различито примењивано да се може говорити о озбиљним одступањима од њега. Слично je стање и у доктрини. 3. Y пракси примена начела једнакости je била различита, ca понекад отвореним истидањем да je она немогућа услед фактичке неједнакости измеВу држава у погледу моћи, која je произлазила из различитих чиннлаца: величине територије, броја становника, привредне и војне снаге итд. На тај начин je створено разликовање између једнакости и равноправности, при чему je прва одбадивана као немогућа због наведених околности a другој даван ограничени правки домашај. Многе појаве и правке установе то показују. а) Ако се поВе од тога да су државе једнаке у правима која проистичу из њихове суверености, онда несумњиво значајно место заузима право држава на учешће у стварању правила меВународног права. Историја даје супротне примере. Довољно je имати у виду последних 150 година. После пада Наполеона сва меВународна питања je решавао концерт сила, па и она ко ja се нису тицала тик држава већ других, којима су наметана ( 12 ). То je долазило до изражаја и на конференцијама на којима су учествовале и мале државе, формално једнаке ca великима. Најболчг пример су Хашке конференције (1899, 1907) и мировне конференције, па и оснивачка конференција УН у Сан Франциску. На II хашкој конференции 1907. мале јужноамеричке државе тражиле су једнакост ca великим. Не поричући правку једнакост свих, велике силе су истицале да je немогућа политичка једнакост због неједнаке одговорности пред историјом. На конференцијама мира велике силе су користиле водећу улогу коју су имале у рату, а оне су се појавиле и као главки творци УН. У свим тим случајевима велике државе су припремале текстове које су мале државе морале да прихвате ( 13 ). Оне су пристајале на измене само када нису били утрожени њихови интереси. б) У вези с тим треба поменути још један вид једнакости једнако представљање држава учесница. Париска конференција мира (1919) показује неједнакост држава у том погледу. Пет водећих сила имало je по 5 представника, три државе по 3, осам држава по 2, а све остале по 1 представника! Иако je свака држава имала по један глас, највећи број њих био je онемогућен да учествује у раду свих или већине радних тела. И у помоћним телима су велике силе имале највише представника. Нпр. у Редакдионом одбору су биле заступл>ене само велике силе, у Комисији за репарације велике силе су имале по 3 представника, Белгија, Грчка, Пољска, Румунија и Србија по 2 представника. У комисијама за Друштво народа, одговорност, радио законодавство и контролу лука велике силе су имале по 2 представника, а све остале државе укупно 5! Протести малих

(12) Тако су, нпр., утврбене одредбе уговора од 19. априла 1839. којим je санкционисано одвајање Белгије од Холандије.

( 13 ) На основу одлуке Потсдамске конференције (1945) о овлашћењима Савета министра спољних послова веских сила СССР je израдио иацрт уговора о миру са Финском. САД су израдиле нацрт уговора о миру са Јапаном (1951).

205

ЈЕДНАКОСТ И РАВНОПРАВНОСТ ДРЖАВА Y МЕБУНАРОДНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ