Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

78

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

свака нахија добија свог „комендата” ( 2 ). Кнежине постају административне једшшце на челу ca војводом ( 3 ). Кнежике се деле на мање делове Y којима je неколико села образовало срезове на чијем су челу у почетку стајали велике буљубаше a доцније капетани који су под собом имали по неколико малих булубаша, пошто je свако село имало малог бул>убашу ( 4 ). Исто као што je Карађорђе „прави господар” Србије тако су то и његове војводе. Иако кнезове по кнежннама нису укинути, војводе су били прави господари пошто je власт кнезова „била готово још магьа него под Турцгша” ( 5 ). Све те војводе, комендати, капетани, буљубаше велике и мале, судије као и кнезови, у овом првом периоду стварагьа државе били су у ствари први службешщи управпог апарата Србкје првог устанка ( 6 ). Да ли су службешщи те тако изразито војне организације управе одговарали за штету коју би проузроковали грађанима или су сви они били неограничени у вршењу своје власти? Има података који јасно говоре да су join у овом периоду службеницк одговарали за штету проузроковану грађанима. Карађорђев законик који носи наслов „Правила војена и народња” поред осталих одредаба прописује и извесна правила о одговорности службеника. Пре свега, по овом Законику, без икаквог претходног одобрења, допуштена je тужба против службеника. У § 4L Закоыика ово je питање качено овако решено: „Сваки Србин слободу да има своју тужбу што му je неправедно учшьено од кога му драю показати старешини, и баш да би на самог старешину тужбу имао, слободно да je може суду представити и да му старешина гшзые не може имати. Кои би старешина замрзио што бн се когод тужио праведно на њега, таи повинен већем осужденију да буде, што против закона народњег стой; кои бп се тревиода на правди и без никакове кривице тужбу преда на чиновника а не посведочи се, но срамотио чесно .шце, таи каштиги подлежи и аресту” ( 7 ). Последlьи став наведене одредбе садржи тешку санкцију против оних који би тужили службеника ако кривгща службеника на суду не би била доказана. Ова мера je свакако морала представљати озбиљну сметњу да грађани штите своја права применом ове одредбе али je од значаја да je устаничка Србија на почетку стварања своје државе у XIX веку прокламовала начело одговорности службеника што уједно зг;ачн и увођење начела поштовања законитости. Било je и других одредаба које су потврђивале начело одговорности службеника који су по терминологији Законика „служители народа” (§ 32). Y овим другим одредбама одговорност још шце днфереыцирана на кривичну и грађанску већ су оне спојене. Тако § 9. прописује: „старешина, војвода, капетан, кнез, судац, буди кога чина, кои би се усудио кому судити по атеру или по пизми или кумству, или по пријатељству или

(5) Бук, Речник, Беч, 1552, видн кнез, стр. 279.

(о) Др А. Балтнћ, Општа теорпја о појму јавних службеника, Београд, 1939, стр. 109—111.

(7) Др А. Соловјев, О Карађорђевом законику, Архив за правые и друштвеие науке. К)ь. XXIV (XLI), 1932, стр. 382.