Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

79

ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВНИХ СЛУЖЕБНИКА У СРБИЈИ XIX И XX ВЕКА

по сродству или по миту, таи ће се сваки пред целим народом изобличити за разоритеља правде народње, и онакови по чистој сведочби лишиће се свога званија, а од кота би мито и глобу узео, срамотно пред народом вратити”. Исти je случај ако би који „старешина или који му драго од војннчких управитела” отео војнику његов ратни плен, тада je војни суд поред казне лишења чина осуђивао и на „срамотно” враћање (§ 10). Законик je join прописао да je службеницима забранено да за своје личне потребе захтевају кулук од народа и изричито их обавезује да плаћају оно што се за њих уради (§ 32). Непоштовање ове одредбе повлачило би одговорност службеника. С друге стране, како су се и на службенике по овом Законику имала да примењују општа правила о одговорности из овог Законика, то je у случају нехотичног убиства поред одреЬене казне затвора, службеннк био дужан платити породицк убијеног што суд досуди (§ 19). Поред ових одредаба о одговорности Законик je имао пропис и о реквизицији. Начелно, реквизнција се није могла вршити, само je за војне сврхе изузетно допуштена, ако „je војска гладна” али с хим да се исплати накнада (§ 25). На тај начин, по овом Законику службеници су одговарали лично, а само у случајевима реквизиције држава je плаћала накнаду. По себи се разуме да ово плаћање накнаде код реквизиције није било резултат одговорности државе него давање законом предвиђеног еквивалента а до одговорности могло je доћи тек ако држава не би исплатила ту накнаду. Без обзира што нема података да ли je КараВорђев Законик примешивая, он одражава прилике Србије првог устанка. Y борби за стварање јединствене власти Карађорђе je овим Закоником начелно задово/ьавао потребе свог времена, исправно уочавајући да се добро организована управа не може замполита без поштовања законитости и одговорности службеника. С друге стране, лична одговорност службеника била je мера којом je управни апарат могао бита више потчшьен Карађорђу јер je сваки службеник па и старешина, односно војвода, морао мислити на своју одговорност. Тако je ова одговорност задовољавала и интересе стварања јединствене власти и права грађана, јер су слободно могли тужити службеника за штету коју би им они проузроковали. Законик нема одредаба о одговорности државе односно о јемству државе за рад њених службеника. Поред одредаба Карађорђевог Законика о одговорности службеника има и других података који указују да je лична одговорност службеника била правило које се и у пракси спроводило. Бук даје податке да je Правитељствујушчи совјет 1807. године разаслао „нахијама кратке уредбекако вала судити” и одредио „да се у свакој нахији постави прави суд од три судије" с там да je овом суду могао „сваки човјек тужити и војводу, и он je морао доћи на суд да се одговара” ( 8 ). Из Деловодног протокола КараВорђевог види се да Карађорђе опомшье Војводу Вељка да се опходи „пристојно с народом”, „да народ не

(8) Вук, Грађа, стр. 67.