Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

88

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Сви службенички закони кнеза Михаила настојали су да што више заштите службеника од одговорности за шхету проузроковану грађанима. То je потпуно у складу са потребама Михайлове владавине ко ja се утлавном ослањала на војску и бирократију, тако да су се министри и чиновници „уздизали над народом као једна господарска класа” ( м ). Додуше, службеници су непрестано били изложены опасности да се на н>их примени познати § 76. Закона о чиновницима, по којем je влада у општем интересу могла отпуштати службенике. Али, баш зато су службеници, који су у ствари више били службеници владе него службеници државе, имали привилегисани положај у односу дрема грађанима. Неколико месеци после погибије Кнеза Михаила, Намесништво je издало још један пропис о одговорности службеника и то Закон о допуни § 67. Закона о чиновницима од 15. фебруара 1864. донетог 13. октобра 1868 (Зборник закона, кв. XXI. Београд, 1868, стр. 52). Овај Закон гласи: „§ 67. Закона о чиновницима грайанског реда односно застарелости, која je истим параграфом прописана, говори само о тужбама приватных лица, као што се то увиђа и из додатака истог параграфа од 15. фебруара тек. године. А што се тиче тражбина правитељства, за ове важи она застарелост, која je Закоником грађанским и другим особеним прописима закона одређена". Сасвим je природно што je ова допуна Закона о чиновницима одвојила рок за тужбу који je оставлен граБанину против службеника, од рока којим се може користити држава дрема службенику. Док je грађанину оставлен краћи рок, држави се признаје редован рок из Грађанског законика. Ова одредба употпуњује тадаппьи систем одговорности службеника у Србији и уједно указује на привилегисани положај државе која за себе задржава редован рок из ГраБанског законика, a тај исти рок ускраћује грађанима за тужбу против службеника. Устав од 1869. године није извршио измене у систему одговорности службеника. Он je само потврдио стара правила о одговорности. Начелно, по Уставу „сваки чиновник одговара за своја званична дела. Но судија не може се дати суду док не одобри Касациони суд, а кад овај одобри, онда суде редовни судови” (чл. 105). Перед тога, потврВена je и административна гарантија јер ~,судови не могу управне чиновнике за њихова званична дела узимати на одговор и судити им док надлежна власт не одобри” (чл. 110). Баш поводом овнх одредаба Светозар Марковић у свом чланку „Српске обмане”, 1869. године пнше: „V апсолутистичкој монархији Русији, где нема никаква Устава, већ je цар власт „по милости божијој” сваки може чиновника, који учини злоупотребу од своје званичне дужности, повући на суд „мировоме судији”, а у Уставној Србији то се не може. Ето тако су сви Срби равны пред законом!” ( 37 ). Као што се из наведених уставных и законских текстова види, одговорност службеника за штету проузроковану грађанима и у овом периоду решавају редовни судови по ошптим дравилима о одговорности однос-

(зб) С. Јовановић, on. цит., стр. 276.

(37) Цедокупна дела Светозара Марковића, свеска I, Београд, 1911, стр. 66.