Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
87
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВНИХ СЛУЖЕБНИКА Y СРБИЈИ XIX И XX ВЕКА
Закон о чиновницима грайанског реда и о постављењу у стање покоја с пензијом свију чиновника уопште од 15. фебруара 1864. године ( м ), у погледу одговорности службеника потпунији je од претходног закона, јер јасно прописује правила о одговорности службеника за штету проузроковану грайанима и потпуно je одваја од кривичне одговорности. Правила су следећа: „Чиновник, који je неправнлним вршењем своје дужности кога оштетио, одговара за штету; но у том случају суд нейе моћи ни грађанску ни кривичну тужбу против чиновника примити, докле надлежни министар не одобри да се може судити” (§ 66). За разлику од закона 1861. који je предвидео сложену процедуру око издавања службеника суду, Закон од 1864. je процедуру упростио и право издавала службеника суду пренео са кнеза на надлежног министра. Овај je закон употпунио правила о одговорности службеника одређивањем рока за подношење тужбе. Пропис који решава питање рока гласи: „Право на тужбу против судије и уобште чиновника за штету, причињену у вршењу званичне дужыости, застарева, ако се не тужи оштеЙенн за шест месеци од кад му je штета позната. Но ако je штета из злочинства произншла, онда застарева по Грађанском законнку” (§ 67). Као што се види, службеник није више заштићен само административном гарантијом већ je за подношегье тужбе против службеника уведен и посебан краћи рок. Једино ако je штета проузрокована злочином остаје рок из ГраВанског законика од 24 године i 3 5). За време владавине Кнеза Михаила издат je још један закон о службеницима и то Закон о допуни § 67. Закона о чиновницима од 15. фебруара 1864. који je донет 15. фебруара 1868 (Зборник закона, XXI, Београд, 1868, стр. 3—4). Овај Закон искључиво говори о одговорности службеника: „Тужба за казано време има се поднети надлежном министру (§ 66). Ако надлежни Министар жалитељу даде право на тражење накнаде, он ће извештавајуИи о томе оштећеног уједно известити и Министра правде, који право на тражење накнаде дозвољава и уједно и суд одређује. Ако оштейени од примљеног дозвољења за тражење накнаде и односно од кад буде извештен који je суд за суђење одређен, за три месеца не поднесе суду тужбу, право Йе му ипак застарати. Но ако би министар дао право да може тражити накладу од једног чиновника, а судови би нашли да није он одговоран, него друга чиновник, оштейеном остаје право за тражење накнаде против овога, ползујуШг се наново другим рокови.ма од шест и три месеца”. Ова допуна није само прописала иадлежност министра правде за одрейиваае суда који Йе судити службенику, вей je увела рок за по дношеие тужбе по добијању потребног одобрења, који, у ствари, још више штити службеника, јер може смањити раније одрейене рокове по закону од 1864. године.
(34) Зборник закона књ. XVII, Београд, 1865, стр. 4—29.
(35) Стојан Марковић, Администрација краљевине Србије, књ. I, Београд, 1893, стр. 358.