Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

94

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛХЕТА

хватају потребно људство и његову материјалну опрему, наоружање. Оружјем ce способност људи да другима нанесу хелесну и материјалну штету увећава. Штавише, док je у много ком погледу потенцијал држава за вођење меВународних сукоба природно ограничен бројем становника, изворима, географским положајем и другим околностима, наоружање je, нарочито уз могућности ко je пружа савремени развој технике, компонента која се у извесној мери може развнјати независно од природних могућности, под јачим утица ј ем субјективног чиниоца. Ову чшьентщу наглашава појава нуклеарног оружја, којим се достиже, па и премаша, горња граница рационалне употребе силе у меВународшш односима, уз изједначење у крајљем случају противника који иначе не би могли да буду на равној нози. Употреба таквог оружја прети уништењем оба противника, тако да његово поседовање пружа лажну безбедност, тј. само утеху да ће уз нападнутог, нуклерано наоружаног противника бити уништен и сам нападач. Тзв. „способност вишеструког уништења” (overkill capacity), о којој ce данас говори међу стратегијским мислиоцима и аналитнчарима супер сила, показује да ce однос снага међу таквим силама већ рачуна у имагинарним величинама: „јачи” je онај који противника може выше пута да убије, уништи, и ако већ и после прве смрти целокухшог становништва не остаје живих људи, да не говоримо о онима који би ушли у други иш трећи круг уништавања и имали нетто од победе. Пошто нико неће преживети, на освету и казну мисли се и после смрти: конструишу се тзв. машине за смак света, ко je би делу нашу планету дигле у ваз дух аутоматски, чак и ако ниједан становник нападнуте нуклеарие силе не буде ту да притисне судбоносно дугме. И поред вртоглавице коју изазива, логика приказана у претходном ставу сведочи о томе да наоружавање у суштитш није никада било и не може да буде једностран поступак. И када je једина његова побуда нациопална безбедност, а нарочито тада, параметрн који га одређују зависиће од других држава. Држава ће се осећати безбедном ако je војно јача од могућег противника и њено наоружавање ићи ће до тако одређене мере. Ово подразумева, као што смо већ другом приликом нагласили, двоструку процену. Пре свега, цело се нностранство по правилу не узима за могућег противника, већ се у том погледу врши избор којим се у стварп одређују и предвиђају правци из којих угрожавагье безбедности може да дође. Када се такав избор учини, на реду je процена снаге (значи; и наоружаности) могућег нападача, од које завнсе обнм и квалитет сопственог наоружања. Напомене које смо малочас дали о нуклеарном оружју не престају да важе. Такво наоружање супер силама омогућава чак и хипотезу рата с остатком света, која само наглашава и води до вртоглавних висина трку у наоружавању, изазвану узајамношћу процеса увећања моћи, коју смо назначили. Као што су то илузије глорификатора равыотеже снаге најбоље показале, само наоружавање никада не постиже свој безбедносшг циљ. Између држава које се узајамно процењују као противници, као извори опасности по безбедност, тежња je ка надјачавању, а не ка изједначавању те je, значи, у сваком тренутку бар једна од њих, она која je свесна заостајања, несигурна. Чак и када су снаге изједначене, нема логичког