Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

РА3OРУЖАЊЕ И БЕЗБЕДНОСТ

разлога да напада не буде. Може се чак тврдити да су у условима изразите премоћи једне стране изгледи на оружану акцију мањи јер ће слабија страна вољније усклађивати своје понашање с жељама јаче и чинити овој последњој одговарајуће уступке. Y тренутку изједначења може, пак, да постоји склоност да ce спречи поремећај равнотеже у неповољном правцу, тиме што ће се предузети превентивна дејства, и да се у изненадном нападу потраже предности којих у односу снага нема ( 2 ). И, коначно, у односу на државе с којнма се не такмичи у наоружавању, безбедност се, следствено, не тражи и не налази у наоружавању него у уверегьу да с њихове стране нема опасности, што опет значи да се већина савремених држава за своју безбедност не узда само у своју моћ_ Уговор о нераспростирању нуклеарног оружја од 1. јула 1968. године ( 3 ) јарко je изнео ову истину на видело савременог света. Он од потписница. које у тренутку његовог усвајања нису располагале нуклеарним наоружањем тражи да одустану од жеље да своју безбедност бране од нуклеарних сила оружјем већ да се поуздају у друге околности, у које су дотле и онако полагале наде ( 4 ). При том je, иако уто скептици неће да верују, реч о поверетьу, чак и онда када се ненуклеарна земља ослања на савезничку нуклеарну силу: она тада очекује да ће јој савезница притећи у помоћ a верује исто тако да се сама савезница неће окористити нуклеарним монополом да би угрозила њену сопствену безбедност. По замисли Уједињених нација, реч je о колективној гаранцији нуклеарних сила, коју оне дају земљама које су се уговором одрекле нуклеарног наоружавања ( 5 ). Према свему томе, највећи број држава je био и остао делимично ненаоружан чак и онда када своју безбедност није могао да нађе у савезу, систему колективне безбедности или деловању начела равнотеже снага. Стога се одатле може извући полазни закључак о изводљивости разоружања које, дакле, не би било никакво ново статье, чак и када би се предузело једнострано, без тражетьа да се и други разоружају. Ако држава може да буде безбедна и када се не наоружа, она може да остане таква и када се разоружа. Мора се, међутим, признати да аргумента поборника једностраног разоружања тешко могу на сваком месту да буду убедљиви. Неповерење према држави или скупу држава због којих се некада наоружавало и против којих наоружање постоји неће се изгубити само зато што ће ce-

(2) Вид. X. Claude, Jr., Power and International Relations, New York 1962, str. 57 и даље.

(з) Спољнополитичка документаций, Београд 1968, бр. 3,

( 4 ) Вид. Д. Бок и ћ, Распростирање нуклеарног оружја и безбедност држава, реферат на научном скупу „Међународна безбедност у савременим условима", Нови Сад 1972. (шапирогр.), стр. 3.

(5) Ова гарантија дата je у (облику резолуције Савета безбедности (бр. 255. ОД 19. јуна 1968), којом се обећава акција тога органа и потврђује право на индивидуалну и колететивну самоодбгану од нуклеарног напада. И у једном и у другом случају реч je о спремности неке нук\еарне силе да изврши (или не блокира) одлуку Савета безбедности или да. одмах притекне у помоћ нападнутоме. Вид. М. Радојковић, »La non-prolifération des armes nucléaires«, Југословеиска ревија за мећународно право, 1968, стр. 30. и дал>е.