Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

страна која то неповерење осећа разоружати. Страх за безбедност ће, штавшпе, порасти jep je противник сада у могућности да отворено износи захтеве које раније није могао да поставља без ризика да уВе у сукоб. Отуда би разоружани морали да уведу у дискусију рангирање појединих вредности на којима почива појам националне безбедности и да се, ради основне од них, опстанка, почну да мире с евенхуалним губитком споредних. С друге стране, једнострано разоружавање никада није у потпуности испробано те се зато не може сасвим убедљиво оповрћи тврдња да би оно било успешно jep би удило поверење другој страни, ко ja није „зла” него и сама страхује за своју безбедност. Њему, меВутим, највише смета искуство из раздобља пред друга светски рат, када додуше није било једностраног разоружана али je исто тако тачно да су будући савезници против Немачке углавном одбијали да учествују у трци у наоружавану и да на немачко увећање војне мођи одговарају својим. Тиме њихова безбедност није била појачана него ослаблена, a националсоцијалистичкој елити није уливено поверење у друге већ само вера у успех агресивних подухвата. Пропагандне пароле којима се хитлеровски режим служио у односу на сопствене масе заснивале су се, у крајњој линији, на одбрани вредности ко je улазе у безбедност Немачке а одсуство трке у наоружавању није уманивало њихово дејство. Отуда je разоружање у свести већине људи бар двострани, ако не и вшпестрани, процес, који се предузима из три основна разлога. Први од них je онај на коме смо се до сада највише задржали. Наоружање je, найме, непотребно jep не постиже своју сврху. Друга разлог проистиче из уверена да je наоружавање штетно jep појачава изгледе да доВе до меБународног сукоба и да такви сукоби буду разорнији и смртоноснији. Укиданем оружја смањила би се деструктивна моћ држава, које онда не би биле склоне предузимању напада или би они били с мање лоших последица ( 6 ). Y самом постојању моћних оружаних снага виде се опасности не само за меВународни мир, схваћен у традиционалном смислу одсуства рата, него и за задовољавајући положај човека у наоружаној држави: „Наоружање као структуралыи елеменат je истовремено облик и инструменат силе. Процесом стварагьа и одржавана оруоканих снага ништи се дијалектички однос измеВу личног самоостваривања и социјалне дисциплине те je наоружање облик насиља ... Тако наоружавање само по себи представља облик не-мира и уз то омогућава на свим стушьевима људских односа примену насиъа у специфичном виду оружане борбе” ( 7 ). Најзад, наоружане иако нема ращюыалне сврхе представља велики терет за заједнице које му прибегавају, имајући пре света лоте

(6) Вид. Увод у Нацрт уговора о општем и потпуном разоружању, поднет од стране владе СССР 4. фебруара 1964. Les Nations Unies et le désarmement 1945—1970, изд. Уједнњених наци ja Ф. 70. IX 1, New York 1970, стр. 397. Вид. V. Trukhanovsky, »The Stages of Disarmament Talks«, У; ABC Weapons, Disarmament and The Responsibility of Scientists, Берлин (НДР) 1971, стр. 140.

(7) H. Altmeppen и др., Abrüstung als ein Beitrag zur konkreten Utopie Frieden, реферат на семинару Аустријског удружења за политнчке науке, посвећен истраживању мира и сукоба, Салзбург 1972. (шапирогр.), стр. 10 —11.

96

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА