Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

себно акдентирати будући да Нацрт Устава СФРЈ показује да ћемо у овом домену и даље заостајати што није у складу ни са његовим темељним идејама водиљама, ни са потребама друштва, нити пак са степеном свести и владајућим схватањима нашег миљеа. Ако je раније и могло бити речи о извесном броју и каквойи условних елемената, за нама je довољна дужина времена у којој ce je показало не само да je присуство и интензитет акције тих елемената осетно мањи од предста|ве коју смо, услед недовољног познав ања стања ствари, имали већ и да они (ти елементи) ишчезавају. То je културна чињеница која се разложно не да оспоравати. Демаркациони кордон између ванбрачне и брачне деце на плану интестатског наслеВивања инаугурисало je класно друштво. И не само то. Владајуће класе са йзузетком оне класе чија je историјска функција да класно друштво одведе у друштво без класа настојале су да ову пукотину прикажу као нешто што диктира сама природа друштвеног живота. Y томе погледу оне нису штеделе напора и као резултанта тога конструисана je читава теорија чији je мотив окупаторан a одлучујућа побуда владавина људском свешћу и у овој сфери живота. Ако то неки аутори нису бити кадри да схвате а такав изузетак не представљају ни у наше доба доказ je више премоћи владајућих класа. Скелет односне теорије je овај; правним регулама нормована заједница живота два бића супротних полова основ je породице, породица je незаменљиви облик човековог миљеа, из ових миљеа образовано je друштво, па, дакле, и држава као најсавршенији вид организоване људске заједнице. Према томе, увоЬенье знака једнакости између о них који немају статус брачности и оних који тај статус имају имало би за резултат поткопавање извора породиде, а тиме посредно и друштва односно државе. Ерго, стављање ванбрачне деце у неравноправан положај неопходан je услов учвршћења самог друштва и његовог основног деривата државе. Цела ова теорија (мада би се могла назвати и причом) не ослања се упркос дужини њеног постојања на фактима који би јој дали право на егзистенцију. Она je управо због тога и поучна. Нама, међутим, предмет теме не допушта да се на овоме више задржавамо. Овде je довољно кагласити следеће: од ванбрачне деце (греха природе, иезаконитих бића, копилади и читаве серије других неприкладних и погрдних назива којима су ванбрачна деца маркирана) тражило ce je и тражи да буду корисни чланови друштва, да бране независност отаџбине, да одбацују што већи вишак вредности и тако дал>е и томе слично исто онако као и од брачне деце. Ту ништа не смета њихово порекло. Лицемерство je, сумње нема, доведено до врха. Преко тога je практично немогуће. Ако су пак инспиpaiprje владајућих класа разумљиве, шце разумљиво каскање за оним што смо одавно требали учинити и што се бар сад с разлогом могло очекивати. То што у друштву подељеном на класе вал>а респектовати потребе које захтевају изналажење пута и начина подстицања људи да живе у законом уређеним заједницама не треба бркати са суштином људске природе. Функција доласка нараштаја на свет уроВено je својство човека, док je правка форма реализације тог својства у ствари једна вештачка творевина. Имовинска надмоћ владајућих к\аса а у њену гаграмидалност немамо право сумвьати ина тој основи засноване и остварене надмоћи