Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАТ ВАНБРАЧНЕ ДЕЦЕ

101

Y другим сферама живота, многима су сузиле или чак потпуно одузеле способност да пониру у бит ствари, а тиме и сопствену лаковерност. Потомство je биолошки продукт нагона за продужење врсте. Осудити тај продукт само зато што његово зачеће није било одевено у правом предвиВену одећу задело je контрарно како научним тако и социјалним разлозима. Градирање деде на ону првог и ону последњег реда на бази филијације класичан je casus онечовечавања л>удског бића. Homo овде заиста пма шта да научи. 3. Не би требало посебно доказивати да je уклањање трагова прошлости у домену права и дужности деде израз друштвених нужности и плодоносних идеја за којима се правне регуле морају повијати. Губити ово из вида значи чинити узалудан напор. Досадашњи третман ванбрачне деде није дао било какав резултат који би се могао истаћи у прилог постојећег стања ствари. А то и није могао, jep je посматрано ca једне дубље, од субјекта и субјективног мишљења независне, рационалне и људске тачке гледишта и сам био атрибуцнј a заосталим схватањима, недовољног познавања социјалног реалитета и мига о браку и брачној деци. Код нас je од 1945. до данас дошла на свет огромна армија ванбрачне деде (између 900 хиљада и једног милиона). То je чшьеница чије би игнорисање најмање било основано. Напротив. Ваља je примити као немхшовност и респектовати у пун ом смислу речи. Гашење ватре сламом нити куда води нити осветљава примарне узроке који овде доминирају. Наш напор и на овом плану мора бити окренут човеку, а посебно онима који су савршено невини у погледу свога статуса. То што још има људи чији видици нису велики није јак аргумент, јер, поред осталог, далеко заостаје и за темељним хтењима овог друштва и за његовим (и не само његовим) потребама. Слично стоји и са другим „аргументима” који су овде истицани и са којима би се, евентуално, и даље оперисало. Не ради се о било каквом саосећању, болећивости, наклоности и другим стандардним гледиштима и мерилима, већ о сегменту изградхье нових друштвених односа који чине интегрални део дезалијенације чо!века. Једнакост све деде у области права, па, дакле, и у домену наследное права, принцип je од универзалне важности и у пуном je складу са великим променама ко je инаугурише нови Устав. Отуда са њом не би смело да конкордира нешто што je одавно требало да постане категорија прошлости, а тиме да оду на отпад безвредних ствари и све теорије о нужности дискриминације ванбрачне деде за које се мора признати да су лепо смишљене иако су лишене научне подлоге. Не би, значи, вал>ало оклевати са растанком од једне погрешне представе која je наметнута и чија се реализација одликује насртљивошћу и презиром оних који немају статус брачне деде. Најмање би уставотворац погрешио ако би своје дело довео до краја и тиме се дефинитивно и у потпуности ослободио негаТивних наслага прошлости и нама туВих духовиих утицаја. Најзад, није на одмет подсетити да je снага духа и ширина погледа у смислу за који овде пледирамо дошла до пуног изражаја у Надрту закона о наслеђивању СР Србије који предвиђа потпуно уклањање једиог наслеђа које вређајући животну стварност даје довољно доказа да не служи човеку.