Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

оспоравање, права на организовање, питање својства правног лица, издвајање, заједнице OOYP, однос самоуправног споразума о удруживању и статута радне организације и укидање OOVP. При томе понављам да ћу настојати да о наведении питањима дам што краћи осврт, јер ми ни време ни место не допуштају да о томе у овом тренутку опширније говорим. 1. Организовање OOVP. У вези са овим питањем желим само да напоменем да je Амандман XXI у ставу 2. тачке 2. предвиБао да „радниди у сваком делу радне организације (предузећа, установе и сл.) који представљају радну целину у којој се резултат њиховог заједничког рада може потврдити као вредност на тржишту или у радној организацији и који се на тој основи може самостално изразити, имају право (подвукао 3. А.) да такав део организују као основну организацију удруженог рада". Идентична одредба садржана je и у члану 33. Закона о конституисању и упису у судски регистар организације удруженог рада. МеБутим, Нацрт Устава СФРЈ, у члану 36. став 1. предвиђа да, кад су испуњени одређени услови, организовање основне организације удружено! рада није само право, него и дужност радника у одреБеном делу радне организације. Несумгьиво je да у прилог оваквог става можемо навести различите разлоге. Дајући право радницима у одговарајућим деловима радне организације да тај део организују као основну организацију удруженог рада, омогућује се сузбијање централистичких тенденција присталица тзв. „предузетне концепције”, онемогућује се експлоатација радника у оном делу радне организације који успешно и ефнкасно послује од стране других делова, спречава се преливање дохотка у друге делове и сл. Претпоставка je да ће радници основати (организовати) ООУР увек кад je то могуће, тј, кад су испуњени одреБени услови, jep je то у њиховом интересу. МеБутим, у пракси се може догодити и обрнута ситуација: један део радне организације испуњава све услове да постане самостална ООУР, али радници у том делу радне организације не желе да такву ООУР организују. Из текста Нацрта Устава проистиче да je право на организовање ООУР и дужност радника. МеБутим, имам утисак да je то Lex imperfecta. Нигде нисам видео ко, када, под којим условима и на који начин у оваквом случају може покренути поступак за организовање ООУР, може ли неко други (осим радника тог дела радне организације) допети одлуку о организовању ООУР и да ли постоје какве санкције за раднике који неће да изврше ову своју дужност по Уставу. Додуше, у чл. 49. став 1, и у члану 111. Нацрта Устава предвиБене су одреБене мере које се могу предузимати према организацијама удруженог рада, али нисам сигуран да би се наведене мере могле применити и у случају о коме je реч. Због тога мислим да би у Нацрт Устава СФРЈ требало унети и одредбу којом би била одреБеније регулисана наведена правка ситуација. 2. Оспоравање права на организовање OOVP. Одредбама Амандмана XXI (тач. 2. став 4) регулисано je и у којим случајевима не може доћи до организована ООУР односно до издвајања једне ООУР и ььеног конституисања у самосталну организацију. Поред осталог, наведеном одредбом

109

НЕКА ПИТАЊА Y ВЕЗИ CA СТАТУСОМ OOYP-a