Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

88

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

јим радом и условима рада и одлучују о резултатима свога рада” ( Основна начала, одељак ITI, ст. 8), доходак основне организацнје удруженог рада представља не само почетни оквир расподеле већ и централыу категорију чнтавог система друштвене репродукдије у условима самоуправне социјалистичке привреде. Без икаквог образложења, поменућу да такав знача] дохотка има дубоко друштвено, односно политичко-економско значење, jep се у њему на синтетички начин изражавају сва основна обележја самоуправне робне привреде. Тако посматран, доходак за систем самоуправне робне привреде има исто значенье као и земљишна рента за феудални и профит односно вишак вредности за капиталистички привредни систем. Њихова слнчност се, међутим, ту и завршава, jep доходак основне организације удруженог рада, будући да се ствара на основама сасвим различите, и у односу на феудално и у односу на капиталистичко друштво, потпуно кове друштвене организадије рада, мора имати и има другачије основе присвајања и мерила расподеле. За сва класна друштва, найме, карактеристично je друштвено, класно раздвајање потребног рада и вишка рада, које изражава различит положа] друштвених класа у производном и свим другим привредним процесима. Y социјалистичком друштву, пак, јединственост дохотка као примарне категорије читавог система изражава, на плану присвајања резултата производног процеса, сједињеност средстава за производььу и пронзвођача на нивоу класе, односно стицање функција рада и управљања у личности произвођача и радног човека уопште. Y том смислу, у ствари, и треба схватити за многе правнике вероватно потпуно неприхватљиву уставну одредбу да „нжо нема право својине на друштвеним средствима за производњу”, jep она не значи ништа друго до оно што у наставку те одредбе и стоји да ~нико ни друштвено-политичка заједница, ни организација удруженог рада, ни по]едини радни човек не може ни по којем правно-својинском основу присвајати произвол друштвеног рада, ни управљати и располагати друштвеним средствима за производгьу и рад, нити самовольно одређивати услове расподеле” (Основна начала, одељак 111, ст. 4). А пошто je од сто негативних боља једна позитивна дефиниција, добро je што у наредном ставу и изрично стоји оно што из описаног значења самоуправљања логички проистиче „Рад човека je j едини основ присвајања произвола друштвеног рада и основ управљања друштвеним средствима”. Имају ли се у виду наведени моменти, као и чшьеница да привредни процес не представља линеарни, него кружни ток, однос друштвене својине и дохотка показује нам се двоструким. Пође ли се од средстава за производњу као датих, доходак je друштвен зато што су она сама у друштвеној својини. Пође ли се од раније створеног дохотка као извора постојећих средстава за проиэводгьу и текућег дохотка као једнног извора из кога се могу увећавати, друштвено присвајање дохотка услов je и основа друштвене својине над средствима за производгьу, пошто се иначе она морају свести на фонд који je формпрак експропријацијом капиталистичке класе у време револуције. Средњи члан, преко којег се друштвена својина средстава за производгьу и друштвегга карактер дохотка повезују у j единствен аналитички низ, јесте самоуправљање. Y том смислу друш-