Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

89

ДРУШТВЕНИ КАР АКТЕР И РАСПОДЕЛА ДОХОТКА

твене својине над средствнма за производгьу нема и не може бити не само ако производним и другим друштвеним процеснма управља неко лруги. а не сами произвођачи односно радни људи, већ и ако резултатима тих процеса, односно створеним дохохком, не располажу и о његовој расподели не одлучују ти исти произвођачи односно радни људи као његови ствараоци. Целина слике коју у рудиментарном облику излажем, да бих на основу ње могао оцењиватн оснозаност решења датих у Нацрту устава СФРЈ, не би се могла схватити ако се изрично не каже нешто што je напред већ поменуто, иако узгред да друштвена репродукција илш робни облик, односно да су основне организације удруженог рада материјално-производно издиференциране и друштвено релативно самосталне производке јединице. Самим тим, у ствари, констатовали смо да још немамо потпуно развијену друштвену својину, у значењу које je том појму Маркс придавао, односно да ни наше, самоуправно друштво, још није у свему „удружење слободних људи који раде друштвеним средствима за производњу и своје многобројне индивидуалне радне снаге самосвесно троше као једну друштвену радну снагу” (Маркс, Капитал, том I, ћкрилица, Београд, 1947, стр. 42). Сама по себи, мейутим, та констатација ни најмање не противречи ономе што je напред речено, jep она не значи ништа друго до да не живимо у комунизму, него у прелазном периоду који њему води, односно у социјализму. А да између претходног, капиталистичког, и будућег, комунистичког, друштва прелаз не може бити остварен преко ноћи, најмање самим чином полнтичке револуције, недвосмислено су указали join класипи марксизма и јасно показало читано историјско искуство разно ja социјалистичких земаља. Aa закључим овај мали теоријски увод. Доходак основне организадије удруженог рада, будући створен друштвеним средствима за производњу и удруженим радом произвођача, у друштвеној je својини. Да би се друштвена својина, с друге стране, не само обнављала у проширеном обиму већ и уопште одржала, доходак се мора расподељивати тако да се проширивањем фонда друштвене својине истовремено проширује и материјална основа удруженог рада. А то значи да, как© дохотком у целини, тако и оним његовим делом који je намењен проширеној репродукцији, као његови ствароаци, располажу удружени пронзвоЬачи, што не искључује, већ, како и наше искуство показује, претпоставља да се ближи критеријуми те расподеле утврђују и на нивоима изнад основие организације удруженог рада, односно самоуправним споразумима и друштвеним договорима, а под одређеним условима и законом. Да ли je оваква природа и на њој заснована расподела дохотка у Нацрту устава СФРЈ доследно изражена? Moj je утисак да није и да би неке одредбе Нацрта, својом недореченошћу и неодређеношћу, у овој крајње важној и не ман>е сложеној области, могле створити простор за многе неспоразуме и дилеме. Да би се јасио утврдило о чему je реч, биће неопходно размотрити неколико чланова Нацрта устава. Друштвену природу дохотка. пре света, на генералан начин одређује чл. 15. Нацрта: