Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

92

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ног рада расподељује на различите намене, овај став ипак залази у сферу наменске расподеле, утолико што утврЬу] с величину дела дохотка који се може употребити за личну и заједничку потрошњу радника. Остављајући по страни што je самим тим будући да не регулише наменску расподелу читавог дохотка парцијалан, овај став je неприхватљив ипо начину на који одреВује величину дела намењеног лично ј и заједничкој потрошњи. Поставља се, прво, питање шта за раднике представља „део дохотка који je сразмеран гьиховом раду и доприносу успеху и развоју основне организације удружеиог рада”, утолико пре што се у разради тог става каже да je у питању доприиос „који су дали својим радом и улагатьем друштвених (да ли то значи само својим или и радом ранијих радника створеним? А. В.) средстава, као мштулог рада радника (оних о којима je реч у првом делу ст. 2, дакле који сада раде и распоређују доходак или и ранијих генерација А. В.) у проширену репродукцију. .Из света што je наведено, како се и поновним читањем читавог става 2. члана 19. може закључити, јасно je само једно: да се по њему доходак дели на два дела један сразмеран раду и доприносу успеху и развоју основне организације удруженог рада, који се намењује личној н заједничкој потрош>ьи, и друш, који то није, о чијој намени, као и пореклу, инје речено ништа. Нејасност и недореченост ст. 2, чл. 19. може се тумачити на разне начине. Може се, прво, претпоставити да je реч о једној неуспелој формулацији, што je у случају када на једном тексту сукцесивно ради више л>уди, како je нацрт, претпостављамо и писан, сасвим могуће. Велика сличност овог става са ст. 1. тачке 3. уставног Амандмана XXI, међухим, такву могућност готово сасвим искључује. Може се, друго, претпоставити да се овим путем наставља разликовање између напред оспореног „укупиог дохотка” и „дохотка”, тј. да се ставом 2. чл. 19. жели спречити преливање екстрадохотка у личне дохотке и фондове заједничке потрошње. Та могућност, међутим, такође не даје задовољавајуће решење, јер се доходак који остаје по одбитку екстрадохотка, сасвим сигурно, не може у целини наменити личRoj и заједничкој потрошњи. После доста размишљања над овим местом, по мојем мишљењу једном од критичных за наш привредни систем, дошао сам до закључка да нејасност и недореченост ст. 2. чл. 19. Нацрта устава потиче из теоријских спорова о природи дохотка, између којих законодавац односно уставотворац није хтео да се определи. Не упуштајуђи се ближе у модалитете ових спорова, поменућу само да се друштвена природа дохотка у самоуправном друштву тумачи, у оснави, на два начина. По једном, доходак није резултат само рада, већ и других чинилаца производње пре свега средстава за .производњу, која су у друштвеној својгши. Према том становишту доходак није интегрална већ аморфна величина, која се састоји из два битно различита дела: једног који потиче од средстава за производњу, који, будућп да су она у друштвеној својини, треба изузетн и усмерити у фондове проширене репродукције, у радној организацији или иэван вье; и другог, који je резултат рада и који се као такав можёГ утрошити у непроизводне сврхе за личну и заједничку потрошњу. На тај начин, ово схватанье, у ствари, негира јединственост дохотка као примарне категорије социјалистнчке расподеле,