Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

93

ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР И РАСПОДЕЛА ДОХОТКА

претварајући га у функдију две друге, независно променљиве варијабиле дохотка од рада, у крајњој линији плате, и дохотка од својине, који као својеврсна цена друштвених средстава за производњу обухвата вишак произвола. Y складу с оваквим схватањем, друштвеност дохотка мора се изразити тако што ће се из aera изузети не само екстрадоходак већ и онај део дохотка који није резултат рада. Према другом схватању, пак, доходак као целина резултат je удруженог рада произвођача друштвеним средствима за производњу, која ce, будући да сама не могу створити никакву зредност односно доходак, не могу јавити као засебан основ присвајања, већ само функционишу као матери]ална претпоставка удруженог рада. Y складу с таквом његовом природом, удружена произвођачи треба да располажу читавим дохотком (што не значи и да га у целини употребе за непроизводне сврхе!), док би се друштвеност дохотка изражавала у друштвено, а то значи и у размерама класе, утврђеним критеријима његове расподеле на различите врсте односно трупе намена. Y прилог сваког од ових схватања може се навести низ аргумената, који су у економској теорији доста познати и објашњени. Коликогод, стога, може бити теоријских спорова о релативној вредности једног и другог схватања, када je у питању самоуправна социјалистичка привреда чини се да дилеме не би могло бити. Ykoahko се, како je напред и изложено, у Нацрту устава СФРЈ полази од тога да „нико не може ни по којем правно-својинском основу присвајати произвол друштвеног рада ни управљати и располагати друштвеним средствима за производњу и рад”, односно тврди „рад човека je једини основ присвајања произвола друштвеног рада и основ управљања друштвеним средствима” (Основна начела , одељак 111, ст. 4. и 5.) онда се не може оспорити право радницима у основној организацнји удруженог рада да располажу читавши дохотком. Зашто то право радника основне организације удруженог рада није нашло места у чл. 19, односно зашто je његовим ст. 2. отворена могућност да се то право ограничава, тешко je утврдити. Оно што je, међутим, сасвим јасно то je да ст. 2. такво ограничење уводи, и то на нејасан и недоречен начин. Тер формулација „део дохотка који je сразмеран њиховом (радника А. В.) раду и доприносу успеху и развоју основне организације удруженог рада”, будући релативног карактера („сразмеран”), у ствари, и није никакво одређење, пошто сразмеран може значити трећину, половину, три четвртине или свих сто процената дохотка. И та неодређеност je и најслабија тачка ст. 2. чл. 19. Н,ацрта устава. Зато мислим да она таквом не може остати, већ да законодавац, односно уставотворац, ипак мора да се определи. Ако остаје на становишту да доходак, није резултат само рада већ и средстава за производгьу као од њих засебног фактора производвье, онда означено место треба да буде апсолутно а не релативно одреЬено. То јест, уместо „део дохотка који je сразмеран раду и доприносу развоју” мора гласити „део дохотка који je резултат рада и доприноса развоја” итд. Да je ова одредба тако формулисана, међутим, њена несзг гласност с фундаменталним обележјима самоуправне робне привреде била би очигледна, те, између осталог, не би било потребно оволико речи да се то докаже.