Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

123

ПРИКАЗЫ

маннфестовала у пракси супериорност датог система” (стр. 10), представља упрошћавање које не одражава стварне процесе видливе у друштвено-економским и међународним односима и међународноправној сфери. На овоме инсистирамо због тога што налазимо да ни коегзистенција као друштвено-економскн основ, ни сарадња држава при одрицању од употребе силе и компромиси, односно, мирно решавање спорова, не могу да утичу на укидахье класних противречности или боље речено противречности ко je се формирају у оквиру продукционог односа и ко je као такве представљају опредељујућу нит у формирању целокупне зграде друштвено-економских односа савременог друштва. Ни међународни односи ни међународно право не могу да буду имуни од дејства тих противречности (то никад нису били па нису ни данас) и то се веома лепо види из утиuaja који разлике у стушьу економског развоја између индустријски развијених земалза и земаља у развоју врше на меВународни живот у целини, и то независно од постојећих различитости између социјалистичких и капиталистичких друштвено-политичких и економских система. На овај моменат указујемо јер он представља веома значајну компоненту за продену вредности схватања коегзистенције и места које компромиси и координирајућа улога међународног права имају у смислу које им даје пнсац. Пре света зато што налазимо да у савременом периоду мора нужно да дође до још већег заоштравања у односима између економски развијених и неразвијених подручја света и да ће и реализација и коегзистенција поменутих функдија међународног права морати све више да се посматра у завнсности од решавања сукоба који ће на тој линији избијати а тек у другом степену од резултата тзв. мирног такмичења. То je разлог због кога очекујемо, насупрот писцу (в. стр. 5) да ће за савремени период бити карактеристичан све више утицај економских момената на развој меЬународног права. Друго питање на које бисмо се осврнули односи се на третман силе и њено место у систему међународног јавног права. Одмах напомињемо да општи приступ аутора сматрамо исправним те немамо примедби у односу на начелна разматрања. За нас, међутим, поставља се питање целисходности укључења у Одељак V о решавању спорова и Одсек 2 глава 2, 3 и 4 односима снага (по нама требало би да стоји зараћених) страна у сукобу, лицима заштићеним у оружаним сукобима и прекиду непријатељстава завршетку рата. Као материја тзв. ius in bello и као таква резултат историјске нужности правног регулисања понашања држава приликом употребе иначе забрагьене оружане Силе, ове главе би по нашем мишљењу морале да буду изложене у оквиру посебног одељка. Следствено томе Одељак о решавању спорова сада Одељак V обухватио би поред мирног решавања спорова (чијем би општем историјском развоју нарочито због улоге коју му придајемо у савременом и будућем развоју међународног права, придали већу пажњу) и законите облике употребе принуде о којима се сада говори у Одсеку 2 у глави првој о правној природи рата. Имамо V виду овде параграфе о реторзији, репресалијама, колективним мерама YH, праву држава на самоодбрану и појму и дефиницији агресије. Све остало речено о појму рата, ограничењу и забрани рата, теорији о праведним и неправедним ратовима и ставу марксизма-ленинизма, унутрашн>им сукобима и начелу неинтервенције пребацили бисмо у уводне одељке књиге, у оне у којима се анализирају главке характеристике међународног јавног права. Y дискусији са писцем задржаћемо ce још на три оиштија питања. Једно се тиче односа према развоју доктрине међународног права и месту које je дато марксистичкој школи. Писац у томе погледу доступа историјски оправдано везујући се за совјетску теорију која je потпуно природно прва покушала да са становишта историјског материализма објасни међународно јавно право. Приказ совјетске теорнје je за нас уопште у зев прихватљив али мислим да се у настојању да се прикажу резултати марксистичког проучавања међународног права не бисмо смели зауста-