Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

82

Анали правног факултетА

ју, према наведеној кривинној пресуди, гсојом je парнични суд везан (чЛ. 11, ст. 3. ЗПП), није рен о номерном, него о пехотном оштећењу. Стога нема основа за усвајање тужбеног захтева. Елементе спора приказали смо да би се боље разумело схватање суда изражено у горњој реченици, штампаној курзивом. Наиме, парнични C YA Ј е . према том ставу, везан не само утврЬегьем кривичног суда да je оптужени одговоран за дело које му je оптужба ставила на терет, него je везан и утврђењем да je дело учињено нехатно. Додајемо, меВутим, да у парници у којој je тај став заузет, питање да ли je дело учшьено умишљајно (намерно) или из нехата, није било спорно. Према томе, не треба искључити могућност да би се Суд, да je меЬу парничним странкама карактер кривице био споран, на том питагьу посебно задржао и да би можда дошао до супротног закључка о утицају кривичые пресуде у погледу субјективних елемената одговорности. Y изложеном ставу, дакле, не видимо неко по грешно схватаьье, него просто повод за осврт на један проблем који заслужује дискусију. Ваља прво приметити да наведени регресни спор није једини у којем ce може поставити питање да ли je парнични суд везан пресудом кривичног суда у погледу констатације да je дело учшьено умшиљајно или да je учшьено из нехата. Пре свега, по правилима старог права, ако je штета учшьена из зле намере иди из крајњег немара, оштећеник има право да на име накнаде захтева не само стварну штету него и измаклу добит (§ 1324.ОГЗ, § 819.СГЗ). Y нашем савременом праву може се цитирати чл. 52. Закона о међусобним односима радника у удруженом раду, по којем основна организадија удруженог рада има право да захтева да јој радник накнади штету коју je исплатила трећем лицу, ако je он штету проузроковао намерно или из крајње непажгье. Сличну одредбу садржи и Основни закон о организацији и финансирању социјалног оснгурања за случај да je у питању штета коју je фондовима заједнице социјалног осигурања проузроковао радник на раду или у вези са радом (чл. 165). Регресно право друштвено-политичке заједнице према судији за износе исплаћене по основу накнаде за штету коју je он у вршењу дужности проузроковао грађанину иди правном лицу постоји само ако je штета учшьена намерно или из крајње непажње (чл. 22. ОЗСОН). Y Скици за Законик о облигацијама и уговор има, од проф. Константиновића, предвидено je да се при одређивању висине накнаде не води рачуна о околностима ко je би иначе могле утицати на снижење накнаде, ако je штета проузроковаиа намерно или крајњом непажњохМ. А ако je проузроковаиа умишљајним кривичним делом, величина претрпљеног губитка одређује се према вредности коју je ствар имала лично за оштећеннка (чл. 152). Y свима таквим и сличним случајевима парничном суду може бити поднесена правноснажна кривична пресуда која садржи констатацију да je дело којим je проузроковаиа штета учињено умишљајно или да je учшьено нехатно. За ту ситуацију се поставља питање да ли je парнични суд, примењујући чл. 11, ст. 3. ЗПП, том констатацијом везан. Одговор зависи од тога да ли се принципу везаностн придаје конкретни (процесноправшг) или апстрактни (материјалноправни) смисао. На овом месту не можемо се упуштати у подробно излагање једног и друтог схватања. Рећи ћемо само толико да je у првом случају парнични