Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

(state or show) у теретницу било какве податке о количини или тежини ако није имао разумна средства за провјеру. Како у захвореном преданом контејнеру број комада није могуће провјераватп, податак о евентуалном броју комада од стране крцатеља није prima facie евиденде о броју комада. Према томе, каже Симон, количина контејнерских комада (колета) у теретници нема законског значења. Требало би стога доказима утврдити и број комада сложених у контејнер. Истиче, осим тога, да се возарински став редовито заснива на нарави робе, односно на тежини или запремини контејнера, а не на броју комада. Наглашава, такођер, да бродар коначно одлучује при издавању које ће податке у теретници унијети (yen. чл. 3, точ.З. и 5. Хашких правила, односно исти члан COGSA који се цитира и као чл. 1303, 3/5). Пита се Симон како би Окружни суд поступио да je у једном случају бродар, рецимо, прецртао пружене му податке о броју комада. Позива се и на начела законитости и једнакости (legal and equitable principles) у примјени COGSA. Наводи разлоге због којих би биле ирелевантне за овај спор (Кулмерланд) и остале двије околности које je суд презентирао (тко je прибавио контејнер и о каквом je контејнеру ријеч) ( 10 ). Трговачки суд Хавра (Tribunal de Commerce du Havre) у спору Jean Sarkis c/a Capitane dur »Ponte-Marin« 1972. пресудио je, имајући зацијело у виду и рјешење из Протокола, да je у еврху ограничена одговорности бродара контејнер јединица (колето, комад, colis), када теретница не индивидуализира картонске кутије садржане у контејнеру; при томе не смије се водити рачуна о подацима запремине или тежине наведеним у теретници ( п ). Спорно je питање може ли бродар, када крцатељ у теретници наброји комаде, колете смјештене у контејнеру, реапграти због повећане одговорности повишењем возаринског става. Бродари се иначе радо позивају на чл. 4, точ. 5. Конвенције о теретници 1924. повпсујући возарину или одређујући возарину ad valorem у случајевима када би крцатељи користили опцију уношењем у теретницу вриједности робе (~осим акотзв. »unless clause«). Данашња пракса, како се тврди, не би се могла ослањати на стриктном тумачењу формулације цит. члана ( 12 ). Данаппъе бродареве комбинације с возаринским ставом ad valorem ( 13 ) на декларирану вриједност робе ( 14 ) вјеројатно вуку своје поријекло од постојеће америчке праксе и некадашњег тумачегьа Harter Acta 1893. Америчка je делегација на Конференцији 1924. стога могла претпоставити да одговарајућа формулација Хаиших правила прешутно допушта наставак такве праксе. Y сваком случају у теорији остаје спорно то бродарево право, тим више што

(io) Детаљније Seymour Simon, Latest Developments in the Law of Shipping Containers, Journal of Maritime Law and Commerce, 1973, voi. 4 No 3, стр. 441—449.

(il) Le Droit Maritime Français, бр. 284/1972, стр. 497—501; в. кратки коментар Ј. Ф. Y поводу те пресуде, стр. 501.

(12) John L. DeGurse, The »Container Clause in Article 4 (5) of the 1968 Protocol to the Hague Rules, Journal of Maritime Law and Commerce, 1970, voi. 2 No 1, стр. 133.

(is) Постоје разни начини гаква израчунавања, в. DeGurse, о. с., стр. 135.

(14) Код превисоких возармнеких ставоза крцател>и би радије посебном полицом осигуравали вриједносг коју нису декларирали, јер би им то економски одговарало (DeGurse, о. с., стр. 135—136).

114

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛХЕТА