Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОВЕЕАЊЕ РЕНТЕ, ОПАДАЊЕ КУПОБНЕ МОЕЙ НОВЦА И ПОРАСТ ЗАРАДА

шкова и опадање вредности новца за време које претходи новој пресуди. У место да се доступа тако и да се доноси читана серија пресуда, боље je и једноставније исти цил> постићи уношењем у пресуду клаузуле о могућности накнадних измена С 25 ). 15. Што се тиче дискусије на плану монетарног номинализма, присталице индексираних ренти пре света истину да интерес оштећеника да им се обезбеди потпуна накнада није иски приватки већ je, такође један општи интерес. Ако се од тога не жели правити неки априористички и мит ски појам, општи интерес je у крајњој линији збир појединачних интереса. Кад je број појединаца који имају заједнички интерес знатан, њихов за једнички интерес постаје општи интерес. При свему том, оштећеницима би се (путем забране индексирања рен те) и могло ускратити део накнаде ако би то заиста допринело очувању вредности новца, али то нико озбшьно не може да тврди. Јесте, оштећеник који индексираном рентой добија потпуну накнаду привилегован je у односу на оштећеника који трпи последние инфлације на тај начин што му се ускраћује део накнаде, али није никаква привилегија добити потпу ну накнаду претрпљене штете. Индексирањем ренте и обезбеђењем потпуне накнаде оштећеник није изузет од инфлационих услова који владају на тржишту него се његова имовииа само ставља у оно стање у којем би се, у тим истим инфлационим условима, налазила да je штета изостала, и ништа више. По чему je такав поверилац привилегован у односу на онога чија имовина уопште није оштећена? Код уговора се join може замислити да се клизном скалом обезбеВује корист која није у сразмери са престадијом, али код накнаде која се веже за штету то je непојмљиво. А што се тиче уговорног права, није тачно да се од опадања вредности новца субјекти штите само златним и девизним клаузулама,

(24) Frejaville, J.C.P. 1949.11.4887; H. Mazeaud, Les rentes «flottantes« . , D.1951. chr. p. 17. A. Touilemon такође одбија приговор да индексиране ренте противрече принципу одреЬивагьа накнаде према дану доношења пресуде, само je његова аргументација нетто другачија. По њему, принцип одређивања накнаде према дану доношења пресуде не забрањује суду да води рачуна о будућим променама које му већ сад изгледају предвидиве и сигурне: без тога накнада не би била примерена штети. Уосталом, досуђујући накнаду у облику пливајуће ренте суд врши садашњу процену штете: ако рента касније варира то je услед околноста које су независпе од љегове воле и од процене стракака (André Toulemon, La réparation des préjudice et les rentes révisables, Gaz. Pal. 1950. I. chr. p. 47). Ово резоновање je слабо. То што суд процењује штету ~у садашњости" не значи исто што и фиксирати обим штете и накнаде према стању ствари на дан доношења пресуде. Штета се увек утврђује у време суђења и накнада се одреВује у време суЬетьа, али то не мора истовремено бита према стању у време суђења, може бити према стању и приликама постојећим у неком другом моменту, Није, дакле, ствар у томе кад се врши него према којем моменту се врши. И то je смисао принципа утврђивања штете и одређивања накнаде према дану пресуде: тај принцип не значи да се процена врши у време пресуде него према стању ствари у време пресуде.

(25) M. Frejaville, Observations, J.C.P. 1949.11.4887; Paul Esmeîn, Des indemnités variables suivant un indice économique, J.C.P., 1949.1.781. H. Mazeaud сматра да ce на овај начин прави проблем нс решава. Ако се суду забрани да узме у обзир промене у вредности новиа, онда би та забрана важила не само за случај досуЈзења доживотне ренте (кад суд одједном досуђује ренту за цео будући период), него и у случају једне серије пресуда којом се досуђују привремене ренте. D.1951. ehr. p. 17.