Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

расту зараде и то зараде коју би остваривао оштећеник а не о порасту зарада као општој појави у друштву. Те две ствари (пораст зарада, с једне стране а, с друге стране, пораст животних трошкова односно опадање куповне моћи новца) јесу у вези и иду заједно уопште говорећи, али тај паралелизам не значи никакво поклапање. За неке категорије запослених номинални пораст зараде само ће делимично надокнадити пораст животних трошкова и опадање куповне моћи новца, за друге у потпуности, а за треће je чак могућ пораст реалне вредности зараде. Због тога би повећање ренте у зависности од пораста животних трошкова и опадање куповне моћи новца значило да ће накнада само случајно бити равна штети а да ће редовно бкти већа или маша. 20. Повећање ренте у зависности од повећања зараде коју би остваривао оштећени не противи се правоснажности раније пресуде, пошто je рента, иако накнада будуће штете, утврђена на бази износа зараде у време одлучиваша о тужбеном захтеву. Иако се зна да ће зараде у будућности расти, не може се унапред предвидети ни обим повећања ни шегова динамика (како у општим друштвеним размерама, тако, и поготову, у односу на оштећеника) па га суд никад унапред не узима нити може узети у обзир. Да се суд упустио у ту авантуру и узео у обзир будуће повећање зараде, рента не би било утврђена у једнаким месечним износима и у висини зараде у време пресуде, него би била досуђена у већем износу или у раз.шчитим месечним износима, онако како ће се у будућности користитн стварни губитак (повећање) зараде по месецима. Тек онда би се с правом могло поставите питаше није ли судско утврђење будуће штете нетачно и тек онда би се могло говорите о томе да je евентуална грешка суда покривена правоснажношћу пресуде. И тек онда би било ме ста за диску сију о томе може ли суд унети у пресуду изричиту резерву која би накнадне измене учинила могућшш. Постојеће схваташе по којем je касније повећање ренте могуће само на основу изричите резерве садржане у пресудн губи из вида одлучујућу чнњеницу да суд утврБује ренту на бази впсине зараде у време пресуде, не вршећи никакво предвиђање будућег пораста зараде. Y погледу овога што није било предмет утврђења и процене не могу се ни чините резерве. 21. Питање повећања ренте која се досуђује у случају смрти даваоца издржавања сложеннје je и мора се решите на нешто другачији начин. Одштетни характер и ове ренте несумњнв je, из чега следи да њен износ не може зависите од имовинскнх прилика штетнпка, као што обавеза нздржаваша зависи од имовинских пршшка даваоца пздржаваша (на штетника не прелази обавеза издржазања која je лежала на покојннку, него штетник дугује накнаду за изгублено издржаваше). Како се рента утврђује према висини изгубленог нздржаваша и како висина овога зависи од могућности даваоца нздржаваша, с једне стране, и од потреба прпмаоца нздржаваша, с друге стране, то уколико се ове околности мењају после досуђеша ренте (и разуме се суд их није унапред био узео у озбир), оне оправдавају промену шеног износа. Специфичност овог случаја у односу на ренту која се даје као накнада за изгублену зараду јесте у следећем. Прво, овде повећаше потреба оштећеног примаоца нздржаваша оправдана повећаше ренте, у мери у којој би и издржаваше било повећано, да je