Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОВЕНАЊЕ РЕНТЕ, ОПАДАЊЕ КУПОВНЕ МОКИ НОВЦА И ПОРАСТ ЗАРАДА

давалац издржавања у животу (могуће je у истој мери и снижење ренте ако се потребе примаоца нздржавања смање). Друто, при непромењеним потребама оштећеника, пораст животних трошкова довољан je разлог за повећање ренте, и овде, разуме се, у мери у којој би, да je давалац пздржавања жив, нзазвао повећање номиналног износа нздржавања (пошто издржавање треба да обезбеди задовољење одређеннх потреба примаоца; али, како његов износ зависи и од могућности даваоца издржавања, то уколико се као разлог за повећање ренте појављује само пораст животних трошкова а не нстовремеио и пораст зараде за радио место даваоца, номирално повећање ренте ће редовно бити мање од оног које би било потребно да се пораст животних трошкова у целини компензира, односно да се у целини сачува кутгавна моћ раније досуђене ренте). Најзад, ако се као разлог за повећање ренте појављује пораст зараде за радио место на којим je радио давалац издржавања, повећање ренте није једнако повећању зараде (повећаном губктку зараде), него само оном делу повейатьа које би за живота даваоца нздржаваььа припало примаоцу на име повећања издржавања. Посао суда je овде очигледно сложеннји и тежи и он ће то нарочито бити онда кад се нстовремеио појављује више разлога за измену ви сине ренте, који не морају деловати ни у истој мери па чак ни у истом правцу. 22. Могућност да се износ једном већ досуђене ренте мења новом пресудом свакако да води повећању броја спорова и за неке писце, како смо видели, то je један од разлога против саме идеје ревизије ренте. Мислнмо да се тако далеко никако не може ићи јер би то значило да се стабилност у правним односима постиже жртвовањем субјективних права (односно њиховог битног дела), дакле, путем ускраћивања саме правне заштите. С друге стране, саму ревизнју могуће je тако организовати да се број спорова битно смањи. У том циљу, у читавом низу случајева могућ je аутоматизам у прилагођавању износа ренте износу зараде, и о томе je у теорнјн већ расправљано: на основу званнчних података о кретању зара да за одговарајућу категорију запосленнх, аутоматски и без потребе да се доноси нова пресуда, добија се износ који одговорно лице дугује ( 33 ). По нашем мишљењу аутоматизму треба тежити чак и по цену извесне апрокскмативности у усклаВивању накнаде са износом зараде. Боле je да накна да штете следи промене у заради макар само приближно али аутоматски

(зз) F. Derrida, op. cit., No 101. Писац сматра да индекс треба да буде просечна зарада радника исте категорије, а не трошкови живота како je то учињено у многим пресудама француских судова. Занимљиво je ово запажатье. Док француски писци у представљању проблема и у тео ријској дискусији о могућности ревизије често индиферентно говоре о порасту зарада, опадању куповне моћи новца и поскушьеььу живота, дотле кад говоре о избору индекса према коме би се имала вршити ревизија (дакле кад се доводи до краја техничка организација ревизије) прецизирају да се ревизија не може везивати за пораст животних трошкова него за пораст зарада. Y том смислу: Frejaville, J.C.P. 1949.11.4887; Esmein, Des indemnités variables suivant un indice économique, J.P.C. 1949.1.781; H. Mazeaud, Les rentes »Flottantes«... D.1951. chr. p. 17; René Kodiere, Observations, J.C.P. 1950.11.5728. Odo ce објашњава тиме што би овако одмерена рента била у складу са зеличином штете. Писци, мислимо, пропу штају да из овога извуку крупне закључке који би имали утицаја на само поставл>ање проблема ревизије и његово теоријско објашљење.