Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

109

ДИСКУСИЈА

стнчније и она би у одређеним случајевима давала веома повољне резултате Према томе, свакн предлог би требало да буде резултат предходних проучавања и не би се смео подносити без јасног и подробног образложегьа. То захтева не само рад већ и време, а ми, са друге стране, морамо поштовати рокове. Због тога бих предложила да овде преузмемо обавезу да формирамо радне групе, које ће добити своје конкретне задатке да обраде сва питања која су се до сада поставляла у вези са реорганизацијом и реформом наставе, и да подробно и темељно проуче све предлоге који су подношени. То би била партијска обавеза сваког чгана тих радних трупа, обавеза да ради што интензивније, тако да измене које будемо уносили у режим студија и наставни план и програме буду добро фундиране. Она питања која се не могу проучити у разумном року нужно ће морати да буду решена доцније, после доношења Статута. Међутим, чини ми се да би се одговарајуће одредбе Статута могле формулисати еластично, тако да оне остављају простора за накнадне измене или чак и намећу обавезу да се те измене учине. Према томе; све што може да буде проучено у релативно кратком року, прихватити им одбацити, односно на основу резултата проучавања формулисати коначне одредбе Стаута; за предлоге који не могу да буду простудирани довољно брзо, саставити еластичне одредбе Статута које ће допуштати накнадне измене. Исто тако сматрам да ако нешто желимо да постигаемо на пољу усавршавања начина рада са студентима, оида je неопходно да мислимо и на ограничење броја редовних студената и да у Статут унесемо одговарајуће одредбе. Чини ми се да број од шест до осам стотина представља за нас максималан број, а са друге стране он није мали, јер у перспективи не верујем да ђе друштву бити потребан тако велики број правника као што je то данас, а осим тога ми имамо веђ десет факултета у земли и иеколикс центара. И на крају, неколико речи о ономе због чега сам и узела реч, о ванредним студентима. Друтови, ми стално говоримо о цифри од 24 хиљаде студената, а нико не мисли да велику већину гьих чине ванредни студента, и нико не предлаже шта би требало унети у наш Статут у односу на њих, које би могућности требало предвидети па да се и њима помогав. При томе подсећам да имамо две врсте ванредних студената. Велики број ce de facto не разликује од редовних студената, они само студирају и не баве се никаквим другим радом. Они су ванредни сту денти из разних разлога, најчешће зато што се нису могли уписати као редовни или што нису на време завршили годину студија, па им режим ванредних студената више одговара. Y односу на такве ванредне студенте требало би само предвидети одређене обавезе сталног рада са њима и утврдити облике тог рада. Другу, знатно мању групу ванредних студената чине они који истовремено и раде у некој организацији удруженог рада. Y последње време