Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

122

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

заборављамо. Школа се често пута, као научна установа, као образовна установа, зауставља на Прагу хреће своје основне функције и ту трећу своју функцију недовољно одражава, и то није случај само у нас, од основне школе па до свих високтхх школа, она се недовољно одражава и у овој трећој својој, васпитној функцији која се управо, бар како ce мени чини, изражава у категоријама, у облшшма, у гранама у предметима, који се као такви појављују у наставном плану. Ja сам споменуо само случај права развоја. Да ли je време и да ли можемо бити задовол>ни са овим што имамо, имајући у виду да je проблем права развоја унутар Југославије питање егзистенције, ако могу да кажем Јутославије. Jep недовољно позитивни резултати које смо у том погледу постигли, не само на економском него и на другом пол>у, поставл>ају питање, за ову и за наредне генерације, као једно од најзначајнијих самосталних материја, као наставног предмета о коме би се могло евентуално говорити. Не бих овде помињао низ таквих других проблема који се поставлю у за једно ново самоуправно друштво, као што смо ми. За нов концепт, ако хоћете, својине као што постоји у нас. Да ли се више може уопште у било коме васпитном, образовном па и научном тематском предмету, односно категорији, заједнички проучавати друштвена својима и право приватне својине? Вероватно, можда може, или не. Али наша дужност je да о томе продискутујемо, да о тим и сличним питањима заузмемо децидирано извесне политичке критеријуме за њихово решење и стручно решење које будемо донели. Свеједно које, оно што се већина договори, постојаће одговорност за ову генерацију и за ово време, jep смо ми ти који смо у овом моменту носиоци политичких деланности и разуме се политичке одговорности за одлуке које будемо донели. Али нужно je да о тим питањима, макар она каткада изгледала још недовольно зрела и недовољно припремљена, било због субјективних било због објективних разлога, кадровских или било којих других, да буду евентуално решавана до краја, али je нужно да у сваком моменту када говоримо управо о наставним плановима, таква питања буду на дневном реду и да о њима трајно аш привремено, временски, под условима у којима живимо и са способностима које имамо, доносе одлуке и отворено, јасно, гласно одговоримо. Свако мукло и препутно прелажење преко оваквих проблема представл>а, мени се чини, велики политички пропуст. То не значи, разуме се, да то треба да значи било какве значајне промене у нашем наставном плану, може он да остане и такав какав je, али je онда верификован кроз данашње политичко стање, кроз данаппье политичке документе, кроз наше данаппье политичко схватање, кроз наше данаппье уставно и самоуправно уређење и као такво примљено од нас, али и да постоји наша политична одговорност да je то облик и начин којим ми треба да изграђујемо наше данаппье кадрове и како треба да радимо. Мислим да су та политичка дужност, тај политички поглед, то политичко верификовање, тај одговор на политичко питатье, које су нам поставили конгреси, нужни. Мислим да у овој нашој дискусији и у