Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

141

ДИСКУСША

Марксизам je, као што je познато, у периоду либертерног социјализма био потискиван, односно потиснут у задњи план, па чак и истиснут. То je била подлога за настанак буђи, за продор идејне и моралне туђине, за мисаону дезинхеградију и дезоријентацију, за одузимање компаса друштвеном хегемону и његовој предводници, за извођење на политичку позорницу оних чија су виђења окренута прошлости. Другим речима сурогат je, с једне стране, сужавао хоризонте и замрачивао погледе, а с друге стране, отварао просторе за напад на суштинске основе нашег система. Ту смо се, поред осталог сусрели са две опасности са теоријама које позивају на разум и дух правде, али наравно изваи продукционих и класних односа и са системой чија je битна особина порозност путем које je по закону геометријске прогресије друштвени капитал отицао у посед појединаца. И на плану теорије и на плану праксе, наша радничка класа дала je и стално даје богат прилог марксистичкој ризници. Титов стваралачки марксизам je онај мисаони и акциони нуклеус који je једино кадар да нас успешно креће напред и уводи у нове облике социјалистичких друштвених односа, у пространства на којима се раЬа економско ослобоВење рада као услов истинске људске среће. Отуда се марксизам не може предавати, а да не обухвати дела и мисао друга Тита и још једног броја оних од којих се има шта чути и научити. Што се тиче историцизма, погрепша je теза по којој je овај депонован само у историјским наукама. Он се свуда налази, па и у грађанском праву које je још увек добрим делом оно које смо путем рецепције наследили од римских робовласника. Према томе, на одмет je непотребни историцизам, оппшрност и детаљисање, а не оно што нам помаже да боље сагледамо данашње проблеме и да не направимо грешке које су друга учинили. Приватној својини поклањамо доста пажгье, али не и друштвеној својини. Запанујуће je како наша свест слабо реагује на новине и како je у исто време депозитар онога чиме je запоседнута. Није ми познато да се било ко а ту мислим и на правна и на физичка лица у овој земли професионално бави проблематикой друштвене својине. Ако je то тачно онда се осећа недостатак чије су димензије скоро несагледиве и ваљало би оријентисати једног или више научних радника да се по занату баве тим основним душтвеним односом. Y последње време, укључујући ту и ову конференцију, све je више присутна мисао да друштвена својина a ja тренутно остављам по страни аспекте са којих би се она изучавала треба да буде посебан предмет, пошто то она у сфери рационалног намеће снагом свога постојања. Потребно je, дакле, темељно проучити и проучавати и темељни однос наше епохе и исто тако делати на ослобађању од заоставштине прошлости која нам je наметнута као нешто што je не само непролазно већ и што нема и не може имати достојну замену. Класна друштвеноекономска формација робних произвођача je на крају свога пута, а наша, социјалистичка, на почетку свога пута. Јесмо у понечему аматери, али