Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

142

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

смо то сваким даном све мане и императив je времена да имамо развијену, чак врло развијену теоријску мисао у области о којој говоримо. Y нашој досадашњој расправи о римском праву испољила су се три мисаона тока: онај по коме то право ваља изоставити будући да je ишчезао tacio неговог постојања, онај по коме односно право ништа није изгубило од свога сјаја и вредности и, најзад, онај који се налази негде на средокраћи између првог и другог. Римско право ваља редуцирати на нужну меру. Нека надлежна самоуправна тела након брижљиве анализе, a имајући у виду потребе друштва данас и сутра изнађу добре солуције. Ми инаугуришемо процес који стално ваља продубљивати. Њега треба да прати рашчлањивање које продире у суштину ствари и указује на релевантне околности будући да односни процес засеца и да ће засецати у многе домене нашег живота, положа ja и рада. Ово се односи и на питање рационалности опстанка постојећег распореда предмета по годинама студија. Самоуправни органи се и овде налазе пред сложеним и деликатним задатком. Једно од питана ко je заслужује посебну пажгьу тиче се циркулације кадрова. О томе има поврпших представа, лутана и заблуда, али и сасвим свесних определена међу ко ј има доминантно место заузимају два: оно по коме je циркулација политичка кулиса иза ко je се крије настојање званичника и њихових траб'аната да долазе на место оних од ума, пера и угледа и, оно по коме je циркулација изведеница природног тока развоја нашег друштва, стварна животна потреба, подстицајни елеменат у домену васпитно-образовног процеса и једно од средстава похресана монопола. Првонаведено схватагье долази од оних који универзитет сматрају хипобазом где спретни и вешти џокеји имају тапију на положај јахача, од оних који су заговорници прнватизацнје кадровске политике, од оних који нису у стану да се уздигну изнад својих личних интереса, од оних који ратују са основним вредостима целине, од оних који не желе да матицу живота виде онаквом каква она јесте и пред којом не вреди затварати очи. Друга наведено схватање долази од оних уколико je то уопште потребно објашњавати који темељне друштвене процесс не гледају у сегменту и на парче, који су носиоци стваралачке акције као садашњег креативног корака револуције, који ангажовано делају на укидање корена привилегија, који раде на остваривању вадајуђе улоге друштвеног хегемона и удруженог рада, који су одавно схватили да ни најбоља основна мисао не вреди без предузимљивости и чији je смисао живота мењање себе и света око себе. Y последње време се поново покушава актуализовати теза о аутономији као давно инаугурисаној самоуправи. Цил> те приземне агитапнје јесте омаловажавање, обурвавање и поткопавање нашег врховног определена самоуправни развој друштва. Даване маха назначеној тези никако није случајно, као што није случајно ни време неног појачаног лансирања, јер у ној и неном контексту није тешко препознатн мисаоне оријентације коалиције десне стране политичког поља. Yocxaлом, либерални дисиденти и нихови догматски побратими показали су