Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

159

ДИСКУСША

ставе с праксом, развијати их с обзиром на потребе праксе. Мислим да начисто морамо бити с тим да права има више у фактима, више у односима и у пресудама a мање у законима и у текстовима и да не може бити реформе и модернизована наставе ако се занемари тај модернизовали и стално живи смисао норме у пракси. У нас се, на жалост, објављује релативно мали број судских одлука и отуда појава да у нашим радовима, у магистарским и докторским дисертацијама, у уџбеницима, често има више стране него домаће праксе. Y вези с тим заложио бих се да се без одлагања приступи оснивању правног института на нашем Факултету о чему већ петнаест година говоримо. Да ли ће то бити један институт са одељењима или више института то je споредно (мада ja мислим да je оно прво и рационалније), али тај институт би могао веома да помогне у погледу овог повезивања и покланана веће пажне пракси и путем наставе и за научне потребе. Тврдим да би тај институт за почетак у потпуности оправдао своје постојање већ тиме што би организовао издавање великих систематских зборника необјављених судских одлука. Та издана би била од огромног значаја и као импулс науци и као помоћ практичарима а мислим да би као таква имала и свој пуни комерцијални ефекат те не би било потребно ангажовати друштвена средства. На крају само једна реченица о односу предавана и вежби, врло кратко. Замишљене као допунски, колшлементарни облик наставе који претпоставља претходно похађане предавана, вежбе су се временом претвориле у главки а у великог броја студената једини облик наставе, што поткопава предавана, за чије je извођене иначе везан, у просеку, наш квалификованији кадровски потенцијал. Мислим да треба озбиљно размислити о томе да вежбе буду добровољне за студенте, обавезне за наставнике у мери у којој се студент јаве да вежбају, а да пнсмени колоквијуми, који иначе имају велику мобилизаторску улогу кад je у питану учене, буду обавезни из свих предмета.

Александар Вацић

Moje својство говорника je двојако: као члана факултетске организације СК и као секрехара огранка наставника и ваннасхавних радника. Зато ћу најпре изнети како смо на том огранку о реформи расправљали и до којих смо ставова дошли. Пре него што их нанесем, желео бих да нагласим да смо јединственог уверења, сви, да су питаььа о којима je реч заједничка, и да у овој ствари мишљења наставника могу вредети више само у мери у којој аргументи који се износе имају већу тежину. Из тих разлога, ставове које ћу изложити нисмо формално усвајали, настојећи и желећи да и тим путем изричито кажемо да им не придајемо ни мало већу тежину од ставова које би било код од говорника овде изрекао. Ставове које ћу навести усвојили смо свесни одговорности, пре свега наше одговорности, за досадашни ток реформе и истовремено спремни да тај ток у максимално могућој мери убрзамо и приведено крају, уверени, истовремено, да пи-