Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

161

ДИСКУСИ JA

шта мисле сви студента једне генерације и студента свих генерација. Оценили смо да je то выше него неопходно обезбедити, да бисмо стварно знали каква je релативна тежнна појединих мишљења. Мислим да нећу pete ништа ново ако кажем да неретко једно мшиљење постане опште, понекад зато што нема времена да га критички размотримо у ужим срединама, у нашој организацнји, као и у вашим, као и шире, у друштву. Из тих разлога, морамо наћи начин да доБемо до верификованог и квантификованог мишл>ења целине студената. Без њега може се десити не мора, али се може десити да више нагаБамо, него што знамо. Мислимо да упркос невеликог, понекад и веома малог интересовања за наш посао, морамо кориснике наших кадрова довести у ситуацију да кажу шта мисле о знањима које пружамо. Морамо, ако заиста мислимо да не постојимо, сви заједно, и наставници и студента, ради себе самих, него зато да бисмо заједно решавали проблеме друштва, организацијама удруженог рада за које стварамо кадар, такође дати MoryteocT да се изјасне о променама које намеравамо да извршимо. Дозволите сада да кажем само неколико речи о неким питањима ко ja ми се чине нарочито важним. Ако сте ви, као и ja, забележили листу питања ко je je проф. Благојевић на почетку навео, вероватно ћемо се сложити, да су два питања главна, a једно од њих најспорније питање наставног плана. Видите, расправа коју водимо, на известан начин као да се поларизује између једне минималне и, да тако кажем максималне концепције, између мини-реформе и револуције, како je један колета пре мене рекао. Прави проблем, међутим, није квантитативне природе. Мислим да бисмо се сви ми лако определили за целовиту и комплетну реформу када бисмо тачно знали шта je стање до кога желимо да доБемо. Ja вас молим да до следеће расправе, до наставка кснференције, узмете све предлоге свих огранака и упоредите их са постојећим наставншм планом. Видећете, када се сви предлози саберу, промене које желимо да остваримо ближе су ономе што овде означавамо као малу реформу, него као стварну, суштинску и дубоку реформу. И у тако суженом обиму, сем тога, ми до целине долазимо више сабирајући делове, парцијалне судове, него што целину заиста знамо и из целине долазимо до делова. Оно што je главки разлог за такво стање и због чега мислим да треба прихватит предмет Марксизам и савремено друштво, као основу на којој ћемо градити нови наставни план, то je моје дубоко унутрашње уверење, јесте да се нови наставни план не може створити ни ампутацијама, нити налепницама. Нису у питању један, два или три предмета које треба спојити, укључити у друге, или додати на постојеће. Целина мора да се мења и изнова гради. Са скромним изузецима, који се можда крећу од два-три па до пет-шест предмета, сви би се предмета морали изнова стварати и сви уцбеници изнова писати. Морам да кажем да смо сви ми секретариат огранка, друг Курдулија, секретар наше Конференције, као и већи број других другова са којима сам разговарао, још на самом почетку знали шта не желимо. Нисмо желели да на крају расправе о реформи доБемо у ситуа-