Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

187

АИСКУСИЈА

чите теорехске приступе, објашњавати институције опсервирахи тенденције ко je ce јављају у пракси остваривања једне установе, избегавати сувопарни начин излагања, давати више пластичних и поучних примера из живота и на прикладан начин извршити импровизацију судских процеса и др. Тако би материја изложена на предавањима и обрађена у уџбеницима представљала радионалну целину док би свако њихово битно раздвајање ш тотално поклапање давало половичне резултате, који су сами по себи велики минус. Све ово, дакако, захтева одвикавање од досадашњег начина понашања како наставника и асистената, тако и студената. Самопрегоран и одговоран рад je преко погребай и нашој средини.

Ар

Момчило Курдулија

Отприлике пре месец дана, на годишњој скупштини Савеза студената, полемисао сам са поставком по којој се борба студената састоји у добијању што већег броја испитних рокова. Студенхска популација je, узгред буди речено, реаговала на њој својствен начин и показала да je изнета теза у целини плод нечисте маште. Горњу поставку није било тешко оборити будући да тотално оскудева у чин>еницама, да иза наших студената стоји њихова изванредно велика, многострука, веома зрела, садржајно једра, умно продорна и содијално јако богата активности, најзад, да није потреб'ан особити напор да се проникне у њен приземни смисао, упркос вештини да се направимо невешти кад нам то треба. Уосталом, универзитетској (и не само универзитетској ) јавности познат je допринос који су студенти Правног факултета дали и дају у бици за изградњу самоуправних друштвених односа, а против настојања снага коje су Пием ом потиснуте са политичке сцене и ко je ни случајно не помишљају да одустану од настојања да се поново наВу тамо где су некад биле и где им je, сумње нема, било врло удобно. Том приликом сам рекао да имам утисак да студенти, бар из предмета који ja предајем, улажу доста напора да се то, перед осталог, исполава у константно великом броју присутних слушалаца предавањима, пажњи са којом прате излагања и успостављању мисаоних токова, те да би, вероватно, и резултати истраживања били на истој линији. У меБувремену сам извршио одређену анализу за петогодишњи период, то јест од 1970. до 1974. године. Добијени резултати показали су да je горње осећање почивало на реалним фактима. Потребно je, меВутим, учинити неколико напомена. Прво, као полазна мера узет je број пријавлених испита. Вала, пак, овде акцентирати да je број пријављених испита не само крајње проблематичан већ и врло заводљив критеријум ако се не узме у обзир читава серија редуктора, који, бар донекле, обезбеВују реалност ствари. Тако, на пример, студенти из месеца у месец, из семестра у семестар, из године у годину пријављују више испита да би добили што повољнији распоред, док код немалог броја аспираната у меБувремену наступе околности које у целини или једним делом осујете остварење планираног програма или, пак, један број студената тек у току испитног рока дефинитивно утврди да у времену које му стоји на расположењу