Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

189

ПРИКАЗИ

Y погледу неких аспеката вечерашње расправе, морам речи да се надавим у једној „дилеми”. Наиме, ту човек може мисаоно да се креће у два правда. Први je да je ово шхо данас имамо у области наставник планова, наставник програма, облика рада, технологије наставе итд., нешто што представља један деловит, завршен, савршен, и са похребама живота усклаВен систем, а то ће, измеВу осталог, рећи да je нети у складу са највшпим правним актима (уставима) и одлукама Седмог и Десетог конгреса Савеза комуниста о реформи у области високог школства и да су ту у најбољем случају потребна извесна минимална померања и поправке. Другим речима, летошни конгреси су имали задовољство да поВу за нама и да кажу и прокламују нешто што je одавно чак на извесним подручјима од пре нове ере у нас присутно. То виВење постоји и оно je наслеВе join увек ни изблиза непревазиВене прошлости. Овом приликом вала приметити да je ретроградна прошлост у стању да се задуто после оружане фазе револуције репродукује и да je, дрема томе, слика стања ствари која je постојала у једном периоду без веће вредности. Днберални социјализам са својим основним обележјем капитал-односом темељно je оповргао нашу не много високу разину и дао сведочанства која озбилио опомшьу. Није, чини се, на одмет имати на уму околност да je заоставштина класног друштва не само по дела на умни и физички рад већ и свест једног дела нас да смо одабрана машина са статусом који није резервисан за свакога. Од таквог прилично устаљеног поимања до скромног и одвојеног хоризонта, до превиВања стално покретног и детерминишуће друштвене стварности, праксе и потреба друштва није далек пут. Оскудица у познавању суштине марксистичке научне мисли, самоуправне стварности и налога времена онемогућују нам да будемо и да се стално налазимо у строју оних који речју и делом обарају неприхватљиву прошлост и стварно негирају стварност класног друштва. Поента je, дакле, у томе што непотребна прошлост неће да напусти нас иако више не може да служи ни човеку ни историји. Она je у нашој свести устоличена и бројним копчама повезана, тако да не треба гајити илузију да ћемо се са њом ускоро растати. Други мисаони правац јесте да у овом раздобљу нашег развоја долази до квалитативне измене друштвеног положаја образовања, будући да оно постаје интегрални део удруженог рада. Отуда образовање има за функцију да стално доприноси повећавању како друштвене производности рада тако и самоуправном развоју и социјалистичком прогресу уопште. Ово, меВутим, захтева васпитно-образовни рад чија je идејна подлога марксизам. Без те доминантне мисли; без те научне теорије; без те револуционарне идеологије и рекао бих још револуционарније праксе друштвеног хегемона и његовог предводничког одреда; без континуираног меБусобног повезивања и суштинског прожимаша и једног и другое и трећег нема живе, јединствене и хармоничне целине подобие да крчи пут животу чија je иманенција његово стално унапређивање путем превазилажења данашњег сутрашњем чак и кад je то данашње изнад и испред јучерашњег. Марксизам je научна основа поимања света ко ja je