Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

84

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕIА

Питање везаности судова удруженог рада уставом, законом и самоуправним општим актом. Закон одређује у свом чл. 12. Према одредби овог члана, ако суд удруженог рада сматра да пропис који би требало применити, или општи акт, нису у складу са уставом и законом, дужан je да пред надлежним уставним судом покрене поступай за оцењивање уставности, односно законитосш тог прописа или општег акта, с тим што je обавезан застати са поступком до окончања поступка пред уставним судом. Овако поставлена обавеза, могла би у пракси бити протумачена на разне начине, што би могло битно да утиче на остварење функције коју судови удруженог рада имају у нашем друштву, односно што би ове судове учинило неефикасним и спорим. По нашем схватању, интенција Закона није да се посгупа на исти начин, без обзира о којој je норми реч, односно без обзира о којој категорији се самоуправних општих аката ради. Закон не треба и не може све да пропише, a најмање може да одреди или предвиди све животне ситуације. Међутим, без обзира на интенцију законодавца, решење које je дато сматрамо неоправданим. Оно не одговара функцији самоуправних судова удруженог рада која мора бити брза и ефикасна, а ни логици нашег уставног система. Наиме, не може се поступати на исти начин са сваком од паведених категорија самоуправних општих аката. Код прве две трупе аката, ствар je логична. Ту треба поступати као када би се радило о закону. Али, код треће, а посебно код чртврте категорије самоуправних општих аката, решење je у најмању руку нецелисходно. Пре свега, зашто суд удруженог рада мора, или треба да прекида поступай до одлуке уставног суда у случају када се норма коју треба применити налази у уставу или закону. Y том смислу, наводимо само неколико примера. Законом je, на пример, прописан минимум и максимум годшшьег одмора. Ако се спор пред судом састоји у повреди права радника појединачним актом којим je годшшьи одмор одреЁен, на пример, испод минимума предвиђеног у закону, или када се ради о случају да самоуправни акт садржи одредбе по којима се годшшьи одмор може одредити и у дужем трајању од законског максимума. Зашто суд не би био овлашћен да примени норму из закона, тј. да одреди у конкретном случају минимум, односно максимум, годишњег одмора, када je савршено јасно да нико и ни на какав начин у нашој земли другачије овај конкретан случај не би могао да реши. Y супротном, само долази до непотребног одутовлачења спора и до апсолутно непотребног оптерећења и самоуправних и уставних судова, да и не говоримо да се све свалује на самог радника, односно биће коме служи и треба да служи читав правни систем, посебно судови удруженог рада. Или, ако суд утврди да je неки самоуправни општи акт из треће или четврте трупе неуставан или незаконит, или да није у сагласности са актима из прве две трупе и тако дале. Зашто, у таквом случају, у свим приликама прекидати поступак до одлуке уставног суда, тј. држећи ce слова, а не духа поменутог прописа, односно уставног система као целине. Ево примера: ако се у предлогу учесника у поступку тврди да се повреда самоуправног права појединачним актом састоји у томе што je