Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

551

ДИСКУСИЈА

чега je и право на пензију nato дефинитивно настало и остварено, и то, ex lege. Y истом смислу, jep je њим постигнуто оно што je био захтев и јавног интереса, оно се гаси и у односу на саму друштвену заједницу, њене потребе и захтеве, због чега она и нема више интереса за „рад” и резултате рада уживаоца пензије, по основу права на рад и права и обавеза из социјалног осигурања. За њу сада може бити само од интереса „зарада” појединца од таквог рада, и то само по основу пореске политике државе, по којој je уживалац пензије, као и сваки друга појед!шац, дужан да плати одговарајући порез и остале јавне терете на „зараду’' до које дође употребом свога права на рад после пензионисања. Овакав став законодаваца република и покрајина, при решавагьу овог питања, на изнети начин, уггућује несумњиво на чињеницу, да није уочен ни цењен наведени знача] и садржај стеченог и оствареног права на пензију, као основног уставног права његова титулара, и у свему истога ранга као и право на рад. Истог су ранга, али je право на пензију, ако je тако прикладно рећн у овој прилици, јаче, а у сваком случају нотпуније и целовитије. Ово стога, што гьега карактершне то, што je настало као завршни израз и резултат бројних обавеза, међу гьима и обавеза рада, прописаних јавним поретком, које je његов титулар морао да ерши и испуњава за 40 односно 35 година, прво у јавном интересу, тј. државе и друштвене заједнице, а тек по том у корист себе самог. Тако стечено и на основу тога остварено право на пензију које у себн садржи и цео употреблени рад, као „минули” рад, представла један правки институт, sui generis. Стога je оно не само неотуЬиво (чл. 152 ст. 2. Устава), непршсосновено (II уводно уставно начело), пего ми би чак рекли, и апсолутно. Апсолутно по својој потпуности, у свој својој насталој, оствареној егзистендији и њеној деловитости, и уз то што се оно сада, у односу на свога титулара, појавлује као лично право. Због свега тога, у односу на њега има тотални знача ј одредба у чл. 203/1 Устава, према којој се ово право не може ни одузети ни ограничити. Као што видимо, између права на рад, и стеченог и оствареног права на пензију, разлика je више него очигледна, и то у корист права на пензију. Сем наведеног, у прилог тога говори и одредба члана 159/1, којом je зајемчено право на рад, и одредба члана 160 Устава, којом je зајемчена слобода рада и право човека и грађанина Југославије да бира своје занимање и запослегье, што указу) е на сву условност самога рада, а и права на рад, и то у том смислу, што зависи од воле и одлуке човека и грађашша, да ово признато право на рад и употреби, док je то у стеченом и оствареном праву на пензију, све безусловно и дефинитивно већ извршено. Овако стечено и остварено право на пензију, како смо рекли, садржи у себи и употреблено право на рад, и то као основно право његова носиоца, а уз то join, и примарно, прво у односу на право на линии доходак од тога рада, а тиме и на право на пензију (и друга права из социјалног осигурања). Оно je, дале, као рад и гьегови резултати, под таквом. заштитом, у односу на његова носиоца, да му рад у удруженом раду може престати, противњегове воле, само под условима и на начин, који су утврВени законом. Један од таквих услова јесте када радник