Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

550

АНАЛИ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЕТА

Надлежни законодавди, при доношењу ових и оваквих решења занемарили су до те мере, не само прописе Устава СФРЈ, него и иегова основна, највиша начела. Само се тиме може и објаснити, да они нису уочили, да стечено и остварено право на пензију од стране свога уживаоца, као права да се користи резултатима свог текућег и „минулог” рада, у виду Уставом СФРЈ гарантоване економсгее сигурности, представља једну од неприкосновених основа положаја и улоге човека у целины друштвено-економског система уреЬеног Уставом СФРЈ; II основно начело. А ово утолико пре, у случају стеченог права на старосну пензију, што су у питаиу баш резултати „минулог” рада и то у целини, Значи, резултати рада за цео дужни радни век у трајању од 40 година односно 35 (жена), Koje je уживалац пензије постигао и дао, прво у корист заједнице, а онда, уз уплату одговарајућег доприноса, и као основу за стицање свог права на пензију, као основног права из пензијског и обавезног социјалног осигурања, а на основу чл. 163 Устава СФРЈ, које када je стечено по овој одредби, не може се ни одузети ни ограшгчити по члану 203. Устава СФРЈ. О овоме, а и о много чему другом дата решења нису водила рачуна, у првом реду јер су била погрешно мотивисана у сасвим другом цил>у, како ће се видети из даљих излагања.

II

Код свих ових парцијалних, републичких и покрајинских решења, сасвим безразложно je доминирала мисао и решеност, како да се „спречи” да уживаоци пензије могу „радити” и нешто „зарађивати", и примати уз то и пензију, што их je довело на неразумну и сасвим немоту ћу алтернативу, као основу за решегье целог питања: ш примата пензију и не радити, или радити, а изгубитн пензију путем одузимања исте, делимично или у целини, чисто привно, свеједно je. Овакво решење упућује несумњиво на то, да je ratio свих ових одредаба, ма и посредно и прећутно, не право појединца да прима стечену и остварену пензију, него „рад” који он, као овлашћеник права на пријем пензије и „зарада” коју од таквог „рада” постиже. То говори већ по себи, да je сам приступ решењу методолошки неисправан, а правно потпуно немогућ, па и недопуштен, услед чега су дата решења морала промашнти, и пролlашила су. Промашај решења очигледно je и због тога, што начин његова оваквог решавања нужно доводи до конфронтације оеа два основна права човека и грађанииа, којој нема места, ни de lege lata, ни фактички. Међутим, таква je конфронтацнја искључена самом чињеницом настанка ових права. Наиме, период њихова настајања je у таквој нужној међусобној зависности, да без употребе права на рад (и резултата рада) од стране појединаца, нема стидања личног дсхотка, па ни права на пензију. И та међузависност траје, како смо рекли, свс док појединац не употреби своје право на рад 40 односно 35 година. Тада се право на рад, и сам рад (са сзојим резултатима), пошто je постигао свој „максимум” као нужну основу за схицање права на пгнзију, „гаси", после