Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

552

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

употреби своје право на удружени рад пуних 40 година ако je мушкарац односно 35 година ако се ради о женској особи по чл. 53. Закона о меВусобним односима радника у удр. раду (Сл. л. СФРЈ бр. 22/73). То je у исто време и моменат, када раднику угалвном и сигурно престаје рад у удруженом раду, па и лични доходак из удруженог рада, а он губи самим тим и својство радника у удруженом раду. Овим моментом, на место матер ијалне-економске сигурности радника у удруженом раду личним дохотком из удруженог рада, ступа па стечена старосна пензија уживаоца пензије. Што се тиче права на „РАД”, управо употребе тог права од стране уживаоца пензије, настала je једна потпуно нова, стварна а посебно, нравна ситуадија, о чему се, изгледа, није ни мало размиппъало, при доношењу наведених решења у републичким и покрајннским законима ( 4 ).

111

Проблем рада и права на рад и социјалног осигурагьа на основу рада били су предмет искључиво законодавног регулисања и решавања, а на основу овлашћења у Уставу ФНРЈ од 31. јануара 1946. године. Интересантно je, сада већ само као историјски податак, да je у овом Уставу (план 32) у односу на рад, било прописано, да je „сваки грађанин дужан да ради по својим способностима... ”, што звучи скоро као праисторија, у односу на одредбе о раду, праву на рад и резултатима рада у Уставу СФРЈ од 21. фебруара 1974. године. Све до Уставног закона од 19. јануара 1953. године утврђивање и решавање о овим правима, остало je искључиво у надлежност савезнот

(4) To ce види већ и из тога што се и даље, у свим одредбама ових закона, сем оног У БиХ, говори о „радном односу" иако je ова установа у овом смислу сасвям напуштена neh у Амандманима XX— XLII којн су ступили на снагу 1971. Да je и временски „теснац", у коме су донети ови законы друга половина 1972, могао допринетн томе, више je него сотурно, а било je свакако и других разлога, на које смо и раније указали, када смо писали о решењу у чл. 48 закона Србије ~Одвјетник" бр. 9—10у74, а како то важи и за сстале законе, и ,ркурбу" у којој су и они донети, бипе од интереса, да то и овде наведемо: . Донета" реч je о одредби чл. 48 закона Србије а сада и одредбама осталих закона, када je на основу ~Писма Савеза комуниста Југославнје", прича о ~неоправданом богаћењу" и ~неоправданим социјалним разликамг" (у ствари могло би се говорити само о економским разликама, за које смо већ рекли да су укорењенг самим Уставом, а никако о соцщалним разликама, jep je њихово иорекло сасвим друго, али овде о томе ни je реч), доведена просто до белог усијања, ова одредба закона je тиме, несрећно, једино и мотивисана, па није ни чудо што п она садржи у себи све једиостраностп и неразборитости те своје мотивације: једини цил> који je њом требало да се постигне био je и јест да се одузме пензија пензионсрима, ако нетто „раде” и по том нетто и ~зараде", те да се тако и тиме спречи ~неоправдано богаћење" и ~настанак неоправданих социјалних разика". Све ово потврђује сам текст одредбе. Према њему „рад’ 1 свих пензиопера (а има их. као што знамо, више: с пуном, с непуном старосном пензнјом, инвалидском, породичном . . .), без обзира какав je и колики тај „рад", одмах je утврђен као „рад у радном односу", иако то очигледно нкјс, и не може бити, ни биолошки, а ни по прописима који регулшпу рад у ~радном односу", одпосно у уОруженом раду, jep je бар код уживалаца пуне старост пензије, радна способпост истрошена до те мере, да они већ по том основу не могу удружити свој рад у удруженом раду, нити по том основу стс.ћи својство радника у удруженом раду (члаи 1,4, 6, 10, И, 14, 15. и 53. Закона о међусобним одногима радника у удруженом раду)".